Фасаде тапациране паприком

Лесковац – Село Доња Локошница, на десној обали Јужне Мораве, петнаест километара од Лесковца, сваке године у ово доба се зацрвени од непрегледних венаца паприке: фасаде кућа изгледају као свеже офарбане црвеном бојом. Готово да нема ниједног од око триста домаћинстава које се не бави производњом јединствене врсте паприке, која потом одлази на трпезе широм наше земље и иностранства. Зарађено се улаже и у развој села: улице су асфалтиране, уведени су телефони, још пре тридесетак година довели су воду са изворишта. Недавно су основали Удружење произвођача паприке које тренутно окупља четрнаесторо паприкара, али ускоро ће се учланити сва домаћинства овог села. Циљ је да се формира фирма која ће се бавити прерадом паприке.

Јуче је овде пети пут одржана манифестација „Дани паприке“, а председник организационог одбора Александар Минић каже за „Политику“ да је традиција паприкарства у Доњој Локошници дуга готово четири века. У просеку, у сезони се произведе од 5.000 до 6.000 тона сирове, односно од 500 до 600 тона суве паприке.

– Ова паприка захтева посебне климатске услове и не успева у другим крајевима. Носио сам семе у Петровац на Млави, али тамо није био тај квалитет. Туршија и ајварка успевају и другде. али не и индустријска алева – наводи Минић.

– Паприку сушимо природно, на сунцу, најбоље је кад је температура изнад 30 степени. Природно сушена је много сочнија, укуснија, има бољу арому, споља се осуши, а сокови остану унутра. У сушари губи укус и арому – објашњава нам Хранислав Илић, чија је фасада куће, баш као и зидови дома његовог зета Бобана Коцића, „тапацирана“ паприкама.

Љубишу Станковића затекли смо како испод стрехе ређа низове паприка. Весело нам добацује:

– Овде имам шездесетак венаца, са друге стране куће још више. Биће их још, тек смо почели да нижемо – најављује овај вредни паприкар. Његов оптимизам дели и комшиница Ружа Костић:

– Од када знам за себе, нижем паприку, али оволико никада није родило – усхићено каже Ружа.