АДВОКАТИ СЕЦЕСИЈЕ

Ово је година која заокружује неке важне датуме историје, попут почетка Другог светског рата, али 2009. обележава и две деценије од рушења Берлинског зида, симбола краја „хладног” рата и почетка великог европског окупљања.

Необична је Европа у којој живимо. На једној страни интеграције, на другој сепаратизам. Поједини експерти тврде да ће у 21. веку Европа добити још десетак нових држава. Још десетак нових зидова који су, по дефиницији, предмет раздвајања.

Памтим цикцак вијугање код чек-поинт „Чарлија”, најчувенијег прелаза између два Берлина где се запад чувао од инфекције комунизма, а исток од заразе капитализма. Данас чак и странац кога не додирују унутрашња збивања Немачке на овом месту може да разуме значај зида и количину напора да се он сруши. Ипак, сепаратизми бујају.

Око два милиона Баска живи у три провинције које имају већа овлашћења од других регија Шпаније. Њихов језик је званично признат, па ипак адвокати сецесије су веома гласни, понекад и прегласни. Еускади Та Аскатасуна, познатија као ЕТА, тражи да се намире рачуни још од времена диктатора Франка.

Каталонија такође задаје главобоље централним властима у Мадриду упркос високом степену аутономије Каталонаца који имају своју културу и језик. Још једна провинција, Валенсија, добила је 2007. нови аутономан статус.

Французи имају дуго искуство са сепаратизмом, посебно на Корзици која никада није смирена иако је статус острва два пута био подизан на виши ниво. Бретонци са севера, потомци Келта, одбијају да се до краја идентификују са Французима па чак имају и своју револуционарну армију.

У Италији је утицајна Лига севера одустала од независне Ломбардије и Венета, али тражи да земља постане федерација. Неки у Јужном Тиролу, који је Италија добила после Првог светског рата, траже поновно присаједињење Аустрији. ,,Антиколонијални” покрети све су гласнији на Сардинији.

Белгија пуца по шавовима Фландрије, где се говори холандски, и Валоније на југу која је франкофонска.

У Британији се семе сепаратизма из Алстера проширило на Шкотску где лидер националне странке – на радост Шона Конерија – предвиђа да би Шкоти током наредне деценије могли да имају независну државу. Откако је Велс на референдуму 1997. добио право да оснује скупштину расте број заговорника одвајања.

Аустријанци имају Корушку са њеним хрватским и словеначким живљем. Грци на југу Албаније и становници португалских Азора све су активнији у захтевима за већом аутономијом.

Данска Фарска острва већ су полуаутономна територија, довољно самостална да с њима играмо квалификације у фудбалу. Пре седам година било је покушаја да се одржи референдум о независности.

Аландска острва, која је Коштуничина влада нудила као модел за проблем Косова, званично су део Финске али је већински шведски живаљ својевремено је пожелео да се одвоји.

Питома Швајцарска такође има своје сепаратисте. Фронт за ослобођење Јуре више од три деценије тражи независност овог кантона од конфедерације.

Процеси ,,балканизације” наравно да не мимоилазе Балкан. Штавише, знали су и знају да буду драматични. Косово је прогласило независност 2008, а свака инострана анализа на ову тему поменуће и Војводину. Сличан сценарио повезује се са румунском Трансилванијом где проценат Мађара премашује 45.

Сепаратизми подижу зидове, видљиве и невидљиве, које није лако схватити. Рецимо онај видљиви, бетонски, који раздваја Израелце и Палестинце. Или ове невидљиве који се и даље подижу по Европи.

Зид симболише деценијама таложени међусобни омраз. Довољно је само једном бити поред напуштеног хотела ,,Лидра палас” на „зеленој линији” раздвајања кипарских Грка и Турака у Никозији.

Блискоисточни зид Израелци су подигли да би стопирали тероризам са Западне обале. Зид своје одрађује, јер акције бомбаша-самоубица драстично су смањене, али сва је прилика да ће змијолика конструкција што пресеца питоме брежуљке и маслињаке Свете земље остати на свом и после оног дана када Палестинци добију своју државу.

Површно гледано, нема места поређењу берлинског и јудејског зида. У Немачкој је један исти народ био подељен интервенцијом великих сила док на Западној обали он дели два народа. Разлике су међутим мање него што се на први поглед чини.

Страх који је био у темељу идеолошког раскола између Истока и Запада изненађујуће је сличан зазору од перспективе већег присуства Палестинаца међу Израелцима.

Могућност да капитализам удари и корумпира Исток ужасавала је комунисте, док је ширење комунизма по теорији домина застрашивало Запад. Ипак, разлика између истока и запада Немачке није рођена зидом. Током историје пољопривредни исток каскао је за западом, севером и југом – подручјима која су имала друге предности. Са или без зида, исток је патио од економске стагнације, што је и данас видљиво.

Можда и зато зид на Западној обали тешко успева да створи прижељкивани ефекат раскола. Пејзаж је исти са обе његове стране, чак су и људи веома слични и није их тешко замислити да једни поред других живе у миру.

Тако се вратим овде и помислим на Јариње и Брњак, административне граничне прелазе између Србије и Косова, још једну од светских локација на којој се сада граде невидљиви зидови.

Зар није у интересу косовских Албанаца да долазе на лечење у Београд или да овде уписују факултете? Зар није у интересу Срба да нормализују односе са јужним суседима?

Колико времена мора да прође да би се спознале реалности на терену? Од бусања у груди нема горег заната. Реалност се неће променити. Уместо да извлачимо обостране користи, догодиће се да генерација или две на обе стране невидљивог зида буду велики губитници.

Показује се на разним пунктовима света да је тешко управљати територијама које садрже више од једне националне групе. Али штете изазване вештачким поделама такође су очигледне.

Могли бисмо више да учимо на грешкама и достигнућима прошлог века. Мултинационална уједињавања долазе и пролазе. Зидови између Истока и Запада се руше. Зашто хладније главе не размислимо о мање окрутним решењима од сукобљавања или игноранције?

У противном, осуђени смо да наредне деценије проживимо под тешком сенком зида. У Никозији, на Западној обали, у Јарињу.