Таласи на ветру

По ликовима Војвода и Краљ, из романа Марка Твена „Авантуре Хаклбери Фина”, нови бенд Сајмона Фелиса је добио име. Зову се „The Duke And The King”. Назив њиховог првог албума „Nothing Gold Can Stay”, такође, књижевног је порекла. Ради се о стиху америчког песника Роберта Фроста. Стога није чудо што су прве асоцијације после слушања ове плоче литерарне природе. Из гимназијског памћења израњају стихови једног песника који је био рокер много године пре него што се та фела појавила на земаљском шару. Они гласе: „Грубима – радост већу/ Нежнима – жалост многа”.

Сајмон Фелис је један од браће Фелис из састава „The Felice Brothers”. Ради се о најбољем, уз „Drive-By Truckers”, актуелном америчком рок бенду. Писало се већ о њима у овој рубрици. Сајмон је у тој групи свирао бубњеве, повремено певао и био главни шоумен. Будући да је најстарији од браће решио је да крене у сопствену рокерску авантуру.

Чини се да су ствари једноставне на албуму „Nothing Gold Can Stay”. Ради се о музици која је урађена у маниру великих рок трубадура са краја шездесетих и почетка седамдесетих година прошлог века. Нил Јанг, Џемс Тејлор и Кет Стивенс први падају на памет. Рок балада је доминантна форма. Сајмон Фелис пева високим и чистим гласом, угођај је акустичан, атмосфера сетна, песме су наративне природе, а јунаци смождени животом.

Такав је само први утисак. Ствари су много сложеније, лепше и „људскије”. Један давно изгубљени сентимент – специфични конгломерат осећања, идеја, жеља и хтења – враћен је у рок музику. Сајмон Фелис и његов бенд исказују искрену наклоност за усамљене, анонимне, посрнуле и изигране ликове који живе у њиховим песмама. Такав став није резултат политичке коректности и осталих нововременских будалаштина. Није ни последица манипулације рокерских митологема. Пре је израз искрене људске бриге за ближње.

„Дуг пут мора да се пређе/нико га жив неће завршити/али док је рокенрол са нама/све ће бити уреду”, каже се у песми „Union Street”. За адолесцентне наркомане, јунаке ове песме, који лутају истим оним велеградским улицама на којима су протагонисти песама Луа Рида давали последњу пару за злу хемију, споменута музика је једино уточиште. Исто важи и за заборављеног ратног ветерана из нумере „One More American Song” који на дну пивске флаше тражи лек за свој јад. Напев „Lose Myself”, чији се текст састоји само од једног стиха: „It makes me wanna lose myself”, централно је место албума. Сајмон Фелис, уз злокобне звуке електричне гитаре, понавља то безброј пута, као мрачну мантру, уз наду да ће се отворити „магична врата” ка паралелној стварности.

У уводној песми „If You Ever Get Famous” каже се да су досуђени дани као таласи на ветру и да се никада неће вратити. Фино је то, поетско подсећање на пролазност ствари и живота. „The Duke And The King” поручују свом слушатељству да, у светлу те чињенице, буду добри и имају самилост за ближње. Кад нема ко други, добро је да један рокенрол бенд упути такву поруку.