Баук етатизма

Враћа ли Србија социјализам, самоуправљање и државну својину?

Пошто је издржала кризу непуну годину и осам година од почетка демократских промена, српска радничка класа и политичка елита као да су се уморили од реформи и транзиције. Радници изгледа да од свих газда највише воле државу, јер је дарежљива и не пита за цену јер расипа туђи новац. С друге стране, политичким лидерима су од свих гласача на следећим изборима најмилији радници и зато не питају колико кошта да их поткупе новцем узетим кроз веће порезе или веће зајмове у иностранству.

Радници фирме „Застава електро” одбијају да им газда поклони акције, они жарко желе да постану државно предузеће, да их држава „узме” и да им обезбеди посао и плате. У нишкој фабрици дувана „Филип Морис” још има радника који жале што је Дуванска индустрија продата и тврде да би било боље да је остала државна. У текстилном комбинату „Рашка” радници спремају радикалан протест јер им је обећано да ће постати државна фабрика, а Пореска управа им спрема стечај. „Азотара”, „Петрохемија”, РТБ „Бор”, кикиндски Метанолско-сирћетни комплекс, Параћинска стаклара... већ су постали државна предузећа, а том статусу радују се „Прва петолетка” и Фабрика каблова (које нико није хтео да приватизује) и „Трајал” и „Икарбус” у којима радници траже да држава отера приватне газде... У свим тим фирмама радници тврде да су то била одлична предузећа. Па зашто су пропала? Зато што нису имала тржиште, технологију, организацију, капитал, менаџмент...

Притиснут кризом и без креативних решења, политички врх послао је још пролетос погрешну заштитничку поруку на погрешну адресу да ће држава бринути о свим радницима, ма где они били.

Уместо да се погледа истини у очи, нарочито после веома обесхрабрујућих преговора са мисијом ММФ-а, власти и даље радницима поручују да ће бити пара за плате без обзира на то да ли они раде или не.

Нико се, за сада, не пита – одакле паре? Из ког буџета? Ко је о томе одлучио? А како ће се бирати нови директори у подржављеним фирмама?

То су такорећи „текућа” питања, али има и оних стратешких. На пример, да ли је ово што ради власт заправо поништавање приватизације из 2001. године као темељног процеса економских реформи и српске транзиције?

Власт је, чини се, подлегла утицају антиреформистичких снага које месецима тврде да је капитализам мртав и у Америци. Криза је, међутим, погодила и друге (па и суседне) земље у транзицији, али се држава нигде не појављује као власник предузећа. Напротив, у Хрватској се држава под плаштом кризе ослобађа власништва у многим фирмама, па и у размаженим бродоградилиштима.

Уколико политичка власт настави да кокетира с радницима, Србија ће бити једина европска земља која је капитулирала пред транзиционим замором материјала.

Страни и домаћи инвеститори и купци некадашњих друштвених предузећа и те како ће имати разлога да страхују.

Баук етатизма кружи Србијом.