Амерички „пријатељ” са југа

Венеција, Лидо – Фестивал је ушао у своју другу половину, а у главном програму до сада су и даље најбоља два ангажована и ауторски храбра америчка документарца – „Капитализам: љубавна прича” Мајкла Мора и „Јужно од границе” Оливера Стона.

И док Моров филм сведочи о колапсу једног економско-политичког система, Стонов филм (ван конкуренције) нуди узбудљиву могућност да се чује и види другачија страна једне од америчких официјелних прича, у којој су лидери земаља Јужне Америке демонизовани и имају третман непријатеља САД.

Стон који је и до сада снимао важне документарце о латиноамеричким проблемима и позицији тамошњих лидера (сетите се само његових филмова о Фиделу Кастру), сада креће на дугачак и занимљив пут, уз личне сусрете са лидерима седам земаља овог континента.

Преко пута њега, у лежерним, али суштинским разговорима, видимо: председника Венецуеле Уга Чавеса којем амерички медији приписују улогу највећег демона и предводника „антиамеричких снага с југа”, затим и боливијског председника Ева Моралеса, бразилског – Лула де Силву, аргентинску председницу Кристину Кричнер и њеног супруга и бившег председника Нестора, парагвајског лидера Фернанда Лугу, председника Еквадора Рафаела Кореу и кубанског лидера Раула Кастра.

Стон филмом „Јужно од границе” отвара велику и важну причу и дубоко истражује начин на који су лидери ових земаља, а нарочито Уго Чавес, приказани у америчким медијима чије се сторије свакодневно сервирају америчкој нацији.

Стон јасно и гласно позива своје земљаке, поучене искуством Ирака, да се запитају над улогом медија у демонизовању страних лидера и њиховом олаком проглашавању за непријатеље америчке нације. Уједно сведочи како последице тако створених медијских слика, могу да буду веома бруталне.

Да би све везано за светску премијеру овог филма на Лиду попримило форму првокласног медијског догађаја, потрудио се Оливер Стон. Он је као свог најважнијег госта, довео и најважнију личност из свог филма – венецуеланског председника Уга Чавеса лично.

Појава латиноамеричког шармера, који се на црвеном тепиху а и касније у Палати Гранде, понашао спонтано као да је код своје куће (давао је аутограме, фотографисао се са обожаваоцима и насмејано руковао са свима редом), изазвало је буре одушевљења окупљене масе, али и тоталну збуњеност и уздржаност италијанских новинара (нарочито извештача Берлусконијевог РАИ), који су са Лида слали контроверзне извештаје.

Како било, тек Чавесов долазак бацио је у сенку долазак америчке звезде Мата Дејмона и редитеља Стивена Содерберга – протагонисту и редитеља забавног филма „Доушник” (ван конкуренције), рађеног према истинитим догађајима везаним за врхунску превару државе и ФБИ коју је током деведесетих извео један од директора компаније за прераду кукуруза у САД. Чавесу је пошло за руком и да на тренутак ућутка гласна и досадна нагађања о томе хоће ли, када ће и са ким ће, у Венецију коначно стићи и Џорџ Клуни.

Јуче се више дискутовало о томе да ли је случајност или не, чињеница да су Стон и Чавес на премијеру дошли одевени у црна одела, беле кошуље и две истоветне црвене кравате.

Иначе, у трци за „Златног лава”, до сада се издвојило изненађујуће мало учесника. У благој предности је филм „Лурд” младе аустријске редитељке Џесике Хоснер. Хоснерова кроз причу о девојци Ани, која је везана за инвалидска колица, није велика верница и на ходочашћа, па и онај у француски Лурд, одлази више да би разбила досаду, казује много тога на рачун католичке филозофије и „економије” чуда.

Фино изведен, чврсто скројен мали филм, са сјајним елементима хумора. 

Солидно се котира и „Љубав у време рата”, нови филм провокативног и контроверзног, независног америчког редитеља Тода Солонца. „Љубав у време рата” је својеврстан наставак Солонцовог филма „Срећа”, јер се аутор враћа истим ликовима (тумаче их други глумци) али радњу измешта десет година касније. Прати судбине три јеврејске сестре (алузија на Чехова) и мужа једног од њих који је педофил, поново плете причу са елементима бизарности и црног хумора и још једном доказује да је врстан драматичар апсурда.

Добре оцене завредео је и израелски филм „Либанон” Самуела Маоза, узбудљива ратна прича испричана из визуре посаде једног тенка, који се нашао у акцији током рата у Либану 1982. године.

Маозов филм је клаустрофобичан јер се главни део радње догађа унутар малог тенковског простора. Сцене крвавог и разарајућег рата виде се кроз нишанску тенковску справу и стога су оне узбудљивије и мучније.

И за голобраде војнике у тенку заробљене у простору и времену суровог либанског грађанског рата, и за саме гледаоце који овај филм гледају не померајући се у седишту.

На венецијанском Лиду са највише нервозе прича се о Вернеру (Стипетићу) Херцогу, због чињенице што се на овогодишњој Мостри појавио са чак три филма – два дугометражна у главној конкуренцији и један кратки у програму кратког играног филма. Како је то могуће? Е, то питајте фестивалског челника Марка Милера. Херцог би вам сигурно одговорио само то да је ове године био вредан.

Дакле, прво је виђен унапред најављени Херцогов римејк Ферариног филма „Лош поручник” (радње измештене у Њу Орлеанс после „Катарине”, те отуда додатак у наслову „врата за позив: Њу Орлеанс”), предвидљиви, умарајући иако модернистички кримић (са Николасом Кејџом уместо Харвија Кајтела).

Онда се у истом дану, као „Филм изненађења”, појавила и Херцогова верзија Медеје „Сине, сине, шта си то урадио”, антички мит са модерним лудилом (главни јунак је убио своју мајку). Трећи Херцогов филм је краткометражни, неми филм „Боеми”. Сва три су оставила блед утисак и добила веома лоше оцене. 

---------------------------------------------------------

Берлусконијева телевизијска тиранија

У паралелним програмима овогодишње Венеције, уз Паскаљевићев филм, велике симпатије освојио је и документарац „Видеократија” Ерика Гандинија, Италијана који од своје двадесете године живи и ради у Шведској. Ту је, каже, коначно прогледао и схватио да телевизијски програм може да егзистира и без полуобнажених лепотица и без америчких филмова.

Гандинијева „Видеократија” је узбудљив и темељан филм који анализира 30 година Берлусконијеве телевизије, који расветљава културолошке, медијске и социјалне последице телевизијске тираније у Италији, захваљујући којој се друштво не дели на левицу и десницу, већ на оно што јесте и оно што није ТВ-у.