Како обуздати апетит

После седам година истраживања о томе шта наводи Американце да превише једу, Дејвид Кеслер, бивши директор Федералне управе за храну и лекове САД, дошао је до закључка да није реч само о недостатку воље и сопственој кривици. Своје налазе изнео је у књизи под насловом „Крај претераног узимања хране“.

Запитавши се зашто су Американци данас гојазнији него икада раније, зашто не могу да одоле одређеним врстама хране и зашто настављају да једу иако су већ сити, Кеслер је открио да су се друштвене норме у вези са исхраном промениле. Храна нам је доступна 24 сата дневно па више не једемо само у време обеда, већ и ходајући улицом, на пословним састанцима, у биоскопу... У суштини, од хране смо направили забаву.

Осим тога, фабрике за прераду хране и ресторани користе састојке који изазивају апетит. Масти, шећер и со подстичу мозак да лучи допамин, супстанцу повезану са осећајем пријатности, која мења хемијске процесе у мозгу и изазива „условљену прождрљивост“. Реч је о наговештајима задовољства који нам непрекидно стимулишу мозак и изазивају жељу за узимањем хране. У нама се стално рађа снажна жеља за храном, пажња нам је усмерена на њу, па је узимамо све више и више.

У извесном смислу постоји сличност између фабрика за производњу хране и дуванске индустрије. Обе манипулишу понашањем потрошача да би продавале своје производе без обзира на здравствене последице. Уместо да смањује осећај глади, индустрија хране креира производе тако да наводе људе да једу више него што им је потребно и што би желели, упозорава Кеслер.

Већ и сама помисао на храну изазива жељу за њом. Та непрекидна стимулација онемогућава сваки покушај да се изгубе килограми. Дијете престају да делују када мозак прихвати ове подстицаје. Ако би вам ускратили храну 30 или 60 дана, ви бисте то издржали и изгубили на тежини. Али повратком у свакодневно окружење, уз старе навике, брзо ћете обновити ранију тежину, опомиње Кеслер.

У књизи „Крај претераног узимања хране“ он предлаже стратегију за окончање ове зависности. Прва ствар је да заштитите свој мозак од индустријских подстицаја за узимањем хране, а најбољи начин за то је – променити виђење хране. Вегетаријанци, рецимо, баце поглед на животињске масти и протеине и кажу: „Не, то никако!“ Други желе само еколошку храну. Неки се ужасавају великих порција. Најважније је развити неко своје правило и рећи: „То нећу да једем!“ .