Kako obuzdati apetit

Posle sedam godina istraživanja o tome šta navodi Amerikance da previše jedu, Dejvid Kesler, bivši direktor Federalne uprave za hranu i lekove SAD, došao je do zaključka da nije reč samo o nedostatku volje i sopstvenoj krivici. Svoje nalaze izneo je u knjizi pod naslovom „Kraj preteranog uzimanja hrane“.

Zapitavši se zašto su Amerikanci danas gojazniji nego ikada ranije, zašto ne mogu da odole određenim vrstama hrane i zašto nastavljaju da jedu iako su već siti, Kesler je otkrio da su se društvene norme u vezi sa ishranom promenile. Hrana nam je dostupna 24 sata dnevno pa više ne jedemo samo u vreme obeda, već i hodajući ulicom, na poslovnim sastancima, u bioskopu... U suštini, od hrane smo napravili zabavu.

Osim toga, fabrike za preradu hrane i restorani koriste sastojke koji izazivaju apetit. Masti, šećer i so podstiču mozak da luči dopamin, supstancu povezanu sa osećajem prijatnosti, koja menja hemijske procese u mozgu i izaziva „uslovljenu proždrljivost“. Reč je o nagoveštajima zadovoljstva koji nam neprekidno stimulišu mozak i izazivaju želju za uzimanjem hrane. U nama se stalno rađa snažna želja za hranom, pažnja nam je usmerena na nju, pa je uzimamo sve više i više.

U izvesnom smislu postoji sličnost između fabrika za proizvodnju hrane i duvanske industrije. Obe manipulišu ponašanjem potrošača da bi prodavale svoje proizvode bez obzira na zdravstvene posledice. Umesto da smanjuje osećaj gladi, industrija hrane kreira proizvode tako da navode ljude da jedu više nego što im je potrebno i što bi želeli, upozorava Kesler.

Već i sama pomisao na hranu izaziva želju za njom. Ta neprekidna stimulacija onemogućava svaki pokušaj da se izgube kilogrami. Dijete prestaju da deluju kada mozak prihvati ove podsticaje. Ako bi vam uskratili hranu 30 ili 60 dana, vi biste to izdržali i izgubili na težini. Ali povratkom u svakodnevno okruženje, uz stare navike, brzo ćete obnoviti raniju težinu, opominje Kesler.

U knjizi „Kraj preteranog uzimanja hrane“ on predlaže strategiju za okončanje ove zavisnosti. Prva stvar je da zaštitite svoj mozak od industrijskih podsticaja za uzimanjem hrane, a najbolji način za to je – promeniti viđenje hrane. Vegetarijanci, recimo, bace pogled na životinjske masti i proteine i kažu: „Ne, to nikako!“ Drugi žele samo ekološku hranu. Neki se užasavaju velikih porcija. Najvažnije je razviti neko svoje pravilo i reći: „To neću da jedem!“ .