Рубенсовске лепотице поново у моди

Са манекенком на малој неретушираној слици на 194. страни септембарског броја америчког часописа „Гламур” идентификовале су се читатељке широм света. Фотографија, која прати чланак о томе да свако треба да се осећа добро у сопственом телу, приказује насмејану Лизи Милер (20), „модел за веће величине” – и њено „кипуће салце” на стомаку, покоју стрију и „јаче” бутине, уобичајене атрибуте многих жена. Чим је „Гламур” доспео на киоске, уследила је права лавина писама одушевљених жена редакцији. „Прелепа жена чији стомак и бутине изгледају као и моји”, „најзад жена која изгледа као већина Американки”, „зашто не ставите њу на насловну”, „први пут сам се осетила добро у својој кожи”, само су неки од скоро 1000 коментара испод онлајн верзије текста.

У времену када је мало рекламних кампања чији су актери жене „регуларних димензија”, када се таблоиди утркују у жигосању целулита естрадних звезда (тиме вређајући читатељке које га такође углавном имају) и када су рубенсовске фигуре предмет исмевања, „Гламур” је пробудио наду обичних жена. Лизина слика на добром је путу да постане „икона” отпора диктату мршавости и мелем за женске душе, које већ генерацијама гледају како нездраво танке девојке, у конфекцијском броју 36, па чак и дечјем 32, парадирају страницама утицајних часописа и модним пистама. „Кад вас са свих страна бомбардују ’плочице’, да ли уопште знате како изгледа прави стомак, осим кад га видите у огледалу?”, пита се на свом блогу главна уредница „Гламура” Синди Леви.

Пљуште понуде за посао

„Просечна Американка носи 42 или 44, као и Лизи, тако да Лизи представља већину америчких жена. А када у часопису видимо жену која изгледа као и ми, може нам се повећати самопоштовање”, указала је на терапеутско дејство слике Стејси Розенфелд, клинички психолог, у емисији „Ју-Ес-Еј тудеј” мреже Ен-Би-Си. „Ово још није револуција, али ствари почињу да се крећу у правом смеру”, додала је она.

„Не кажем да 32 није нормално, али за мене је нормално 42–44. А и ја сам здрава, вежбам, живим здраво. Нимало ми не смета како изгледам”, рекла је Лизи са пуно самопоуздања у истој емисији. Како пише амерички недељник „Њузвик”, Лизи је висока 180 центиметара и тешка 80 килограма. Индекс њене телесне масе је 25,1, тек нешто виши од 25, што је према лекарима праг прекомерне тежине. А исти индекс просечне Американке износи 26,5. Откако је слика објављена, Милерова је добила још понуда за посао, а њена агенција „Вилхелмина” поручила јој је да не сме да ослаби ни грам, преноси британски „Гардијан”.

„Читала сам коментаре сузних очију!”, каже Лизи за „Гламур”. „И ја сам некада листала магазине и безуспешно у њима тражила фигуру попут своје. А пошто их нисам налазила, то ме је бацало у депресију. Помишљала сам често да са мном нешто није у реду. Ипак, кад су се појавиле Џеј Ло и Бијонсе са својим секси облинама, почела сам више да прихватам себе. Потом сам пожелела да својим радом покажем младим женама да је свачије тело различито и да ће их ако шетају плажом у бикинију пуни самопоуздања, осећајући се при том атрактивно, и други људи посматрати истим очима. Драго ми је ако сам постигла да се осећате боље у сопственој кожи”, поручује Милерова.

На странпутици анорексије

Чланови британске Либерално-демократске странке недавно су затражили да се ретуширане фотографије више не објављују у часописима намењеним младима испод 16 година, како би се сачувало њихово здравље и самопоштовање. За остале часописе предлажу обавезну легенду испод слике у којој би писало да ли је дорађивана.

Како за „Политику” упозорава Маја Петровић, психолог, фотографије које нам сервирају медији чине знатну психолошку штету. Могу да нас одведу и на странпутицу анорексије, булимије и депресије, а некога чак и у естетску ординацију, јер је притисак савршеног изгледа, нарочито за жене, постао сувише велики. Ићи за моделом идеала, култа лепоте који пласирају медији, изгубљена је битка. Нико не бира гене и то да ли ће нам ноге бити дуге метар и по или пола метра, сматра Маја Петровић, која је дипломирала на теми самопроцене особа које раде естетске хируршке интервенције.

– Многи и не слуте да модели приликом снимања не изгледају као касније у магазину. „Савршена” тела и лица са магазина и билборда утичу и на жене и на мушкарце, пласирајући нешто што је потпуно нереално. Ствара се двоструки притисак. Атрактивност и савршеност изгледа котирају се веома високо код жена, док мушкарци то код себе не сматрају толико битним. Зато атрактивност своје партнерке веома високо вреднују. Девојке не једу, ненормално су мршаве, а најтужније од свега је то што све личе једна на другу, што више не можемо ни да их запамтимо. Све то одвлачи од личности и харизматичности особе. Ипак, мислим да се ствари мало мењају. Драго ми је што је та слика објављена. У читатељкама је прорадио револт и бунт – каже наша саговорница.

И за крај, да ли ће Лизина слика заиста променити ситуацију, или ћемо се ускоро поново клањати „убер” мршавим девојкама? „Мислим да хоће, бар што се тиче мог магазина. Јер, реакција показује да живимо у времену у коме жене траже мало више аутентичности, мало мање вештачког, преваре, у свим доменима живота”, истиче Синди Леви.