Ништа, а добро

Покушај државе да у јеку светске финансијске кризе и озбиљног буџетског дефицита отпочне са санацијом давнашњих и дубоких унутрашњих дугова заслуживао би сваку пажњу, па и подршку јавности, да није озбиљне фалинке у таквом науму. Све је лепо смишљено, али за озбиљније гашење домаћих дугова нема основне „сировине” без које све пада у воду – нико нема пара. Држава – поготово.

Нема дана да држава, која је озбиљно годинама жмурила пред очитим безакоњем у јавним финансијским токовима, јер су власници предузећа некажњено могли да исплаћују зараде а да пре тога не измире порезе и доприносе за фондове здравства и ПИО, не понуди рђавим платишама неку од погодности, чак и опрост камата, само да једном крену са уредним дознакама. У привреди, за сада, тишина и ново прерачунавање. Што да не – исплати се дуговати. Поготово држави, јер ни она није ревносна у измиривању својих обавеза.

Други, али ништа мањи извор дубоке домаће дужничке кризе држава покушава да реши тиме што ће дугове појединих фирми (Српска фабрика стакла у Параћину, панчевачке „Петрохемија” и „Азотара” и још многе друге) према јавним предузећима („Србијагас”, НИС, ЕПС) претварати у власничке папире, односно у капитал који ће, акобогда, када ојачају и вредност акција порасте, држава продати и наплатити своје потраживање.

Намера државе није спорна. Да презадуженим предузећима олакша терет старих дугова и да им омогући покретање производње. Сасвим разумна идеја. Најлакше је фирму гурнути у стечај, поготово што држава као поверилац на то има право, али суштина је, међутим, у нечем другом – да се предузећу пружи нова шанса и да оно полако уз опоравак производње отпочне и са сервисирањем старих дугова.

Све је то лепо и добро замишљено, али нечег опет нема – пара за обртни капитал. С чиме та јадна и мучна предузећа да покрену руиниране машине и процес производње. Пара ни раније нису имала, па су зидала дугове и губитке. На банке ни у једној варијанти не могу да рачунају, не само због скупог новца. А држава се и сама копрца у дубоком буџетском дефициту.

Заборавила се чињеница да се дуг никада не може претворити у капитал, осим ако држава или неко други, који предузима власничку акцију, нема покриће у сопственој активи или буџету, који се онда смањује у вредности тог отписа. Само предузеће том операцијом не добија нови капитал, односно обртна средства, већ му се само формално, рачуноводствено, „отписује” оно чега ионако нема. Једино што добија је чистији биланс. То може да има позитивну димензију једино у случају када предузеће затражи кредит од банке. Продужавање рока отплате дуга је готово исто што и отпис, јер се одлаже на неодређено будуће време, али додатних обртних средстава – нема.

Због тога овај покушај државе да књиговодственом, рачуноводственом, па и власничком „гимнастиком”, без додатних пар хиљада милијарди динара „живих” пара, реши питање домаћих дугова, подсећа на једну шаљиву, али у нашем случају доста опору мађарску пословицу – ево ти ништа, али га држи добро. И држимо га. Својски. За сада.