Шопаловићи у Банату

Понекад, као ноћни шетачи, ходамо пустим банатским улицама, покушавамо да реконструишемо ишчезли свет који је некада живео у Мокрину, у некој од ових двеста двадесет напуштених кућа. То је поприлично тужна игра. Сећате се људи који су излазили из дворишта, људи који су седели пред кућом, рођака и пријатеља, уопште живота који је нестао у мраку трошних и празних домова.

Мој пријатељ који у глави има читаве нумеролошке системе (једном је сестри факсом послао коре за кремпиту) – најчешће током тих шетњи гура бицикл, зауставља се на појединим тачкама и сећа људи и догађаја. Захваљујући њему, док стојим пред излогом старе апотеке, на пример, могу да замислим немачког лекара који је током рата добио задатак да констатује смрт стрељанима, не слутећи да је то и његова смртна пресуда. У зид је сакрио сат, есцајг и балон ракије. Ко је живео у свим тим кућама и да ли ће у њима икада неко живети?

Породична кућа Новакових, једна од најлепших и највећих у Мокрину, поново је оживела, на најнестварнији начин. У њу су се уселили глумци из Симовићевог Путујућег позоришта Шопаловић. Вилу Новакових, која је у међувремену постала имање фирме Тerra Panonica, оживели су позоришни редитељ Ненад Гвозденовић и глумци из Новосадског новог театра и Народног позоришта из Кикинде. Домаћин куће, глумац Саша Чешљевић, видео је у дворишту напуштеног, тајновитог мокринског дворца са пуно тајни и неиспричаних судбина, Шопаловићеву позоришну трупу која ће ту, док рат траје, увежбавати Шилерове Разбојнике. Кућа је тако почела да поново живи и то двоструким животом. Прво оним веселим, дневним, уз песму и шале глумаца на пробама, али и ноћним у коме је нестајала рампа између стварности и позоришта, у коме су се чули пуцњи.

Редитељ Ненад Гвозденовић је постављајући Симовићеву драму успешно искористио све оно што му је стара кућа понудила. Представу је почео на улици, на сред друма, представљајући нам позоришну трупу Василија Шопаловића (игра га Александар Богдановић). Срели смо Јелисавету Протић (игра је Јелена Шнеблић), Софију Суботић (Бојана Грабовац) и Филипа Трнавца (Миљан Давидовић). Сусрет са глумцима на улици (и оним стварним и онима које они глуме – да сам Филип Трнавац због овакве „игре речима” платио бих главом!) заиста је права реткост у Мокрину. Публика ће због тога са пуно жара окружити јунаке који увежбавају Шилеров текст седећи на коферима. За час збуњени пуцњем, људи окупљени пред кућом Новакових биће стављени пред тешку дилему коју им је донело одлично Гвозденовићево редитељско решење. Помешани пред капијом са глумцима из групе Шопаловић, али и грађанкама које позивају на линч истих тих глумаца, док улазе у огромно двориште, на следећу локацију, они ће свакако, у првом лицу, бити свесни питања које се налази у суштини Симовићеве драме – проблема који је тако директно постављен пред њих; проблема који им је наметнут.

(/slika2)Неколико минута стајаће пред фашистом Мајценом (кога тумачи Јаков Јевтовић) и посматрати како ислеђује глумце које је привео Милун (Ненад Гвозденовић); тај Милун који је противтежа занесеном глумцу Филипу Трнавцу, његова супротност, иако у суштини обојица имају готово исти проблем: проблем неразликовања стварности и позоришта, али са потпуно супротних полазишта која, у језивој супротстављености, на крају кулминирају смрћу. (Филип Трнавац у Гвозденовићевој поставци на финални обрачун долази на коњу, кроз широм отворену стару капију.)

„Сигурно и неусиљено, Путујуће позориште Шопаловић креће од крајњег реализма ка песничкој визији, и готово не примећујемо тренутак у коме се драмском писцу придружио песник”, записао је Јован Христић, размишљајући (можда уз вино вранац, како је рекао у једном интервјуу) о комаду Љубомира Симовића. Додао је како је „са топографском прецизношћу који само код романсијера налазимо, драма смештена у један град”, као и да се „ко познаје Ужице може прошетати њиме заједно са јунацима комада”. Стара кућа Новакових и њена велика авлија понудила се као сјајна могућност за сценографску прецизност која је у потпуности искоришћена. Бирајући цело двориште и делове куће, тачније собе које се виде кроз велике отворене пенџере, за играње трећег дела комада – оног којигледалиште посматра седећи на импровизанованој трибини у дворишту, редитељ је, уз доста добре светлосне ефекте, у потпуности дочарао свет са којим ће за

кратко живети путујући глумци. Свет Гининог (Мина Стојковић) корита, како је записао Јован Христић, затим свет Благојеве (Драган Остојић) флаше, Дропчеве жиле (Љубиша Милишић), свет Даре (Јована Филиповић, Наташа Милишић), Симке (Наташа Илин), Томаније (Сенка Петровић)...

Програм представе Новосадског новог театра и Народног позоришта из Кикинде врло је занимљиво дизајниран. Из позоришне маске лије крв, а маска је окачена на зиду који је избушен куршумима. То је у суштини Путујуће позориште Шопаловић. Међутим, једна оваква поставка под отвореним небом, не може да не постави питање да ли драма добија најмање још један значењски ниво уколико зид избушен мецима (метафорички речено) јесте зид некадашње породичне куће Новакових, или можда зид сваке друге куће за коју нас лично вежу одређене успомене, сећања или приче које смо чули. Дискурс се у таквим ситуацијама бесконачно шири, а комад који се бави границом између позоришта и живота, уз то испуњен сенкама и судбинама које на нас баца стара кућа у Мокрину, Будви, Смедереву или било где другде, свакако бива усложњен, подигнут на квадрат.

У свету сећања помешаних са позориштем, док покушавамо да реконструишемо читав један ишчезли свет, да оживимо две стотине двадесет напуштених кућа у Мокрину, живимо живот Филипа Трнавца, не успевајући да спустимо рампу (права железничка рампа је две улице напред, од куће Новакових према нашем старом винограду и трешњи по којој се деда верао као мачак). Та игра није лака, али је бар утеха што је не играмо као Симовићев јунак Милун, него као онај са друге стране.