Постфилозоф у месари

Да ли је филозофија у 21. веку, као премишљање о свету, животу и стремљењима људи у друштвеним превирањима, узмакла пред галопирајућом технологијом?

Овим, и многим другим питањима бави се Ненад Даковић, наш познати филозоф, у својој књизи есеја Књига о постфилозофу (Службени гласник, 2009), која је, каже, наставак његове претходне књиге „Варалице”, пошто су филозофи Мелвилове или Дишанове „варалице”: „Они не варају лажним меницама него тргују идејама, варају идејама којима се све до Хусерла није могло варати. Зато је постфилозофија, у ствари, постфеноменологија, што је сјајно уочио Бранко Ромчевић у свом приказу Варалица..” 

У разговору за „Политику”, Даковић открива шта је филозофија у Србији данас, како млади филозофи налазе ухлебљење и како живи његов пријатељ Радомир Константиновић, аутор култне Филозофије паланке.

Ненад Даковић, који и себе назива постфилозофом и јавним интелектуалцем (Фукоов термин), у својој књизи, као једну од основних, износи тезу да је постфилозофија одговор на „бедно опуштање” „презасићеност теоријом” и „филозофирање”, о чему данас говоре многи савремени мислиоци.

Да ли наслов ваше нове књиге упозорава да је модерни свет лишен филозофског премишљања? У предговору књиге кажете да су постфилозофи последњи читачи?

Да најпре нешто кажем о подстицајима за „Књигу о постфилозофу”. Или о њеном контексту, што је једна од речи која се може наћи у Глосару који је увод у Лиотарову књигу „Раскол”. Лиотара сматрају, после његове књиге „Постмодерно стање”, родоначелником постмодерне у филозофији. Постмодерне, о којој „врапци још увек цвркућу са кровова”, како је писао Слотердајк, иако многи и код нас мисле да је са постмодерном завршено. Ја бих рекао пре него што је и почело!

Моја књига завршава се есејем чији је наслов: „Време постфилозофије”, а не време бедног филозофирања и опуштања, како се изразио Лиотар. Иако су се људи и читачи, чак и „последњи читачи”, који су овде уместо Ничеових „последњих филозофа”, доиста на известан начин заморили од теорије и филозофије у овом савременом „новом филозофском нереду” који је донела постфилозофија.

Други део књиге под насловом: „Матрице и читања” је, у ствари, експеримент са такозваном „дигиталном филозофијом”, коју сам ја открио. Зашто, уосталом, не би постојала ова „дигитална филозофија”, ако постоји дигитална уметност?

Чему још филозофија, у ери муњевитог протока информација, галопирајуће технологије, потрошачке маније и „филозофије” корпорација, која практично поништава индивидуалност? Какво је задужење филозофа у 21. веку?

Ја истражујем ситуацију у савременој филозофији, чини ми се од прве своје књиге, после слома немачког идеализма, метафизике и саме феноменологије. Истражујем сам код филозофије или њен идеални елеменат. Елеменат који је у грчкој филозофији Парменид назвао „еукуклеос”, код Декарта он се звао „когито” а код Хусерла „трансцендентални Его” за кога ће Хусерл написати, као да је лажни близанац Галилеја: „Ипак се не креће!”

Насупрот томе, у постфилозофији је све у кретању. Зато је то, као што сам написао, филозофија која лети.

Зато је у првом плану положај и преображај саме филозофије у времену које је по свему постфилозофско. Јер, наше време је у свему пост. Било који филозоф је у овом времену филозоф после филозофа. Не постоји изворни, или оригинални Аристотел, ако је икада постојао. Ово је време копија. То је оно што се може назвати информатичким карактером филозофије. При томе, сама информација није ни мњење ни истина. Јер, информације не зависе од наше свести, него од техничких апарата који их обрађују и производе. У том погледу оно филозофично се изгубило у информацији. Ипак, разлози за постфилозофију, ма колико њен „свет живота” био технолошки спектакуларан, или фаталан – нису спољашњи. Јер, метаморфозе филозофије нису технолошке. Али, ми данас немамо појмове за ову „пост” ситуацију. Тзв. постпојмове тек треба измислити. Они су нека врста ведрих хибрида појмова, метафора и информације.

Реците ми нешто више о ангажману у току шездесетих и седамдесетих година прошлог века? Колико је филозофија „Праксиса” актуелна данас?

То је било време марксистичког интерната, како га ја називам. Једно идеолошко време и поред побуне студената и филозофије праксе чија је максима била: „Беспоштедна критика свега постојећег!”. Било је то и време учења. Вреди поменути овде књигу професора Светозара Стојановића, „Савремена метаетика”, или мог покојног пријатеља Миладина Животића, „О савременом прагматизму” које су тада донеле нешто ново код нас.

Границе овог ангажмана ипак су биле идеолошке и поред људских страдања. Тако је наш угледни социолог Божидар Јакшић, што је податак који је потиснут, био четири године у затвору због текста који је објавио у часопису „Праксис”! Репресија режима је била драстична пошто је то, у суштини, био спор око монопола на идеологију, који је био партијски. Ипак је овај ангажман био наш продор у свет и први сукоб филозофије и идеологије у овом делу Европе, и зато сам организовао разговоре о Праксис филозофији у Дому омладине, а нова серија трибина почеће 1. октобра, када очекујем и долазак Славоја Жижека.

Шта је са филозофијом у Србији данас, у којој су кључне речи политика и интерес? Постоје ли млади људи који желе да се баве онтолошким питањима?

Знате, када сам организовао циклус „Млади филозофи”, да бих помогао да се појаве и афирмишу у јавности, онда сам једну колегиницу пронашао, случајно наравно, како ради у месарници, друга је радила на Двору Карађорђевића, трећи као конобар, а многи су и отишли. Наша је филозофија данас подељена на аналитичаре, који су после националиста преузели Катедру, на којој више нема онтологије, и на „остале”. Рецимо, један мали кружок деконструктивиста, који су ми најближи. Ја сам и овде слободни стрелац, јер постфилозофија није једноставно деконструкција постмодерне филозофије, као што је постпсихијатрија (и то постоји) деконструкција савремене психијатрије. Што се грађана тиче, о томе сам много писао, они су подељени на националисте и постфилозофе који нису националисти. Као идеологија, национализам је елементарно зло (Левинас), или једноставно уљез који се мења и скрива иза својих наказних маски, о чему је писао Угричић. Дакле, национализам није патриотизам, јер је патриотизам приватно осећање, а не као код нас, званична идеологија. Он у том смислу није ни рационалан, ни добар, или демократски!

У књизи помињете Радомира Константиновића, кажете да је ваш стари пријатељ. Почетком ове године, прилично незапажено, обележено је 40 година од његове култне „Филозофије паланке”? Реците ми нешто више о њему, сада?

Мој пријатељ, чија је „Философија паланке” наша најзначајнија филозофска књига у 20. веку, и данас је изолован као и раније, јер му националисти никада неће опростити идеју да је дух паланке, или национализам, који је универзалан, као и сам дух, у ствари дух племена у агонији. Зато је он и даље предмет оспоравања. Подсећам, на крају, на памфлет који је академик Предраг Палавестра недавно објавио у својој „Историји српске књижевне критике”. Али, Србија је, као и Југославија, недовршена држава, како је писао Ђинђић, управо због национализма и националиста!

Станко Стаменковић