Чарапе сачувале главу

Специјално за "Политику"
Праг, јануара – Томе је сада тачно 90 година. О свом заробљеништву у Првом светском рату, ропству, како је он то називао, и чарапама које је за последњи Божић у логору заменио за живот, мој деда Милован Каматовић (1892–1986) из села Доброљупци у Жупи александровачкој често ми је причао док сам био мали. Узимао ме је на колено, како већ то деде у Србији, а ваљда и шире, чине са унуцима, и причао... Цела та прича одједном ми се, овде у Чешкој, одакле извештавам за "Политику", одмотала у глави у јесен 1994. У листу "Право" прочитах једног јутра да су лопови покрали бакар с крова и вандалски оштетили маузолеј у Јиндриховицама, код Соколова, у коме леже посмртни остаци неколико хиљада српских заробљеника из Првог светског рата. Маузолеј доста прокишњава и нешто се хитно морало предузети да се то спречи...

Обавестио сам потом о томе амбасаду и одмах смо, исти дан, отишли тамо. Успут смо свратили у Соколов, окружно место на западу Чешке, уз границу с Немачком. У регионалној установи за заштиту споменика добио сам хрпу материјала о маузолеју, саграђеном на месту где је био логор кроз који је прошло близу 40.000 заробљеника, углавном српских. А у маузолеју, који је саграђен после рата и отворен 1928, налазе се посмртни остаци 7.100 српских заробљеника и 189 руских. То је био највећи логор српских војних заробљеника у Првом светском рату и, после Зејтинлика, највеће српско војно гробље у иностранству.

На једној мапи у тим материјалима спазих некадашњи немачки назив за Јиндриховице –  Хајнрихсгрин, и одједном ми је синуло да је мој деда тамо био у "ропству". Помињао је то место које нисам могао као дете да изговорим и запамтим, али, ето, показало се да сам могао да га препознам кад га прочитам. А помињао да је то у Аустрији, али да су около логора била немачка и чешка села, да су их довезли Дунавом у лађи, касније сам схватио вероватно у Регензбург, а потом возом.

Био сам као на иглама док смо путовали даље ка Јиндриховицама – све док у књигама које се чувају у Општинском архиву у селу нисам нашао име свог деде. Учинило ми се као да је оживео, био сам преплављен неком непојмљивом срећом и истовремено дубоком тугом. Признајем, овлажиле су ми очи, али сам то сакрио док сам листао књиге са именима и другу архиву...

Из те његове читаве приче, која је могла трајати и по пола сата, у живом сећању из детињства ми је остала претпоследња епизода с чарапама које су му живот спасле. Укратко, у логору се много умирало и патило, слаба храна, болести... Од двадесеторо њих који су заједно после заробљавања у јесен 1915. доспели у овај логор, умрло је до Божића 1918. једанаесторо. Милован је био кост и кожа, осушио се био, како је говорио, ко сарага, кашљао све чешће, дуже и злослутније...

А онда су им стигли пакети за Божић, њему од његове жене, моје бабе Милане, по којој сам добио име. Ишла је пешке из села у Жупи чак у Београд и преко аустријске команде послала му пакет у коме су, између осталог, биле плетене, дебеле, вунене чарапе. На клупи испред бараке је распакивао пошиљку, кад ту прође један Рус, старешина из суседне бараке, коме су чарапе одмах запале за око. Упита Милована шта тражи за њих, а овај одмах као из топа одговори – да га пребаци код њих у бараку. Јер Руси су радили изван логора и имали појачану храну, тако да се код њих ретко умирало. Овај је рекао да то не може, да је то много тешко и компликовано и тако то... и оде.

Али, ето га сутрадан са једним од главних аустријских логорских шефова и Милована пребацише код Руса у бараку, и то да им буде кувар. И тако је, каже, "претекао" замало јер је осећао да му се ближи крај. А помагао је и друговима из бараке којима је дотурао храну тајно, колико је могао, јер кувару увек нешто остане.

Последњу епизоду ове своје невољне највеће животне авантуре – повратак из логора – никад није испричао до краја. Мислим да није хтео да квари овај хепиенд са чарапама које су му спасле живот. Запамтио сам да су одмах после капитулације отишли на лађу, вероватно опет у Регензбург, који није далеко. Тамо су чекали неколико недеља, њихова лађа никако да дође... па је онда једна велика група решила да пешке крену кућама у Србију. Месецима су путовали, многи су се погубили, нестали и изгинули успут у општем хаосу, револуционарном и криминалном, после Другог светског рата. Боље да вам то не причам, тако је обично деда завршавао причу, а ни ја нисам хтео ништа да питам да не кварим чаролију чарапа које је исплела моја баба Милана.