ЦЕНА ПРИЈАТЕЉСТВА

Промовишући дипломатско гесло напредњака „и Исток и Запад”, лидер СНС-а Томислав Николић пакује кофере за пут у Москву, пошто је пре два месеца у Бриселу разговарао с комесаром за проширење Европске уније.

Николић је Русима несумњиво драг гост. Бивши војни топограф патриотски је обећавао Копаоник или Пасуљанске ливаде за базу која би била противтежа америчком „Бондстилу” на Косову. Руси су се учтиво захвалили на понуду о губернији концентришући се на економско присуство и политичку подршку Србији око Косова.

„Србија је у робовском положају према ЕУ која нашу земљу уцењује признавањем независног Косова”, говорио је својевремено Николић да би европску димензију у своју реторику унео тек када су у Москви јасно рекли да немају ништа против уласка Србије у ЕУ.

Док су демократе у Београду гризли усне од нервирања, срдачно је у Москви дочекан јануара 2008. у друштву са Сусловом српско-руских односа – Бориславом Милошевићем. Примио га је Дмитриј Медведев за кога се тада са сигурношћу знало да ће бити нови председник Русије.

Позивом Николићу да у Москву дође само месец дана пре него што ће руски председник допутовати у Београд, Русија не прикрива амбицију да буде снажан фактор овдашње политичке сцене. Као што никада није посебно прикривала да жели да наплати своју подршку око Косова.

Допадало се то некоме или не, пријатељства у политици увек имају неку цену. Она коју би могла да плати Србија тиче се Јужне Осетије, републике која се после кратког грузијско-руског рата августа 2008. отцепила од Грузије и заједно са Абхазијом прогласила независност коју су, сем Русије, досад признале само Никарагва и Венецуела.

Има индиција да Руси намеравају да неког српског политичара одведу у Јужну Осетију, на територију која се отцепила користећи Косово као преседан за углед. Ја помажем теби, ти помажеш мени. Ако не буде Тома Николић, могао би да буде осведочени пријатељ Руса, пензионисани генерал Божидар Делић. Русима би то и више одговарало јер је Делић потпредседник скупштине Србије.

Русији је неопходна нека врста легализације статуса Абхазије и Јужне Осетије. Москва упорно у Бриселу тражи да ЕУ не окреће леђа отцепљеним републикама и да отвори директан дијалог. При том као аргумент наводи да Унија има контакте с „непризнатим територијама” као што су Косово, турски Кипар или Тајван.

Чињеница је да се много тога искомпликовало отцепљењем Абхазије и Јужне Осетије од Грузије. Русија је доспела у необичну, чак циничну дихотомију: у случају Косова супротставља се сецесији док је на Кавказу подржава.

Владимир Путин својевремено је изједначио Косово и Абхазију и Јужну Осетију. Како је Москва признала две отцепљене републике, да ли то значи и индиректно признавање Косова? Не, узвратиће у Кремљу.

Једини излаз из ове пат-позиције је да Косово у руској визури остане преседан на који би, као извор неког новог права, могло да се позива око 200 области широм света, попут Абхазије и Јужне Осетије – чему се противи запад. Зато Москви не одговара формула „јединственог случаја” – коју запад подржава – и која допушта сецесију Косова а противи се другим отцепљењима.

Русија је од почетка косовске кризе само могла да добије. Правом на одбрану од сецесије правдала је своје акције у Чеченији. Алексеј Макаркин из московског Центра за политичке технологије процењује ових дана да је федерална власт дефинитивно преузела контролу над Чеченијом, где је 1991. букнула побуна, и да су уклоњене претње дезинтеграције Русије.

Потом је, после проглашења косовске независности, подигла улог и подржала Абхазију и Јужну Осетију које не крију да желе да се припоје Руској Федерацији.

Вештим дипломатско-војним маневрисањем Москва је остварила оба циља: сачувала је Чеченију у Русији и одвојила Абхазију и Јужну Осетију од Грузије.

Исту вештину, толико блиску великим силама, Русија користи и поводом Косова. Москва бодри Србију да донкихотовски брани Косово јер јој та борба обезбеђује кључни утицај и присуство на Балкану. При том слутим да прагмате у Кремљу између себе деле мишљење које је својевремено, поводом Косова, изнела Тамара Замјатина у коментару за РИА новости:

„Ампутирани уд не израста поново”, написала је упозоравајући да лоше пролази „шаман који покушава да увери да је способан за чуда”.

Игра на две карте, и за сецесију и против ње, Русима доноси конкретне користи, мада није претерано популарна. Управо зато би у Москви и те како добро знали да искористи одлазак неког српског функционера у Јужну Осетију. Пожељније да буде потпредседник скупштине него партијски лидер.

Друго је питање да ли било који српски функционер мора да учествује у таквој акцији. По свему судећи мора. Цена пријатељства нису само нафта и гас. Русија је та која диктира.

Сетимо се маја 2006. када је одржаван референдум о независности Црне Горе. Још под тешким утиском одласка браће, Војислав Коштуница упутио се за Москву где га је сачекало непријатно изненађење. Руски амбасадор у Београду је у међувремену већ био у Подгорици да би тадашњег шефа црногорске дипломатије обавестио да Москва признаје независност Црне Горе.

Шири простор маневра нема ни Борис Тадић, упркос добром утиску који је оставио уочи последњих председничких избора када је Русима обећао НИС, што је касније и реализовано у оквирима стратешког партнерства које Србија нуди на све стране.

Руси око Косова остају доследни у ставу подршке званичном Београду. Ризиковаће да их критикују за двоструке стандарде, исте какве на тему сецесије користи и запад јер је Косово уносан извор политичких и економских прихода.

Не би ме ипак изненадило да Медведев пре доласка у Београд од домаћина затражи да га превише не смарају Косовом. Ако неког Србина одведу у Јужну Осетију завршиће посао. Вук Јеремић би у том случају елоквенцију морао да усмери на друге теме.