CENA PRIJATELjSTVA

Promovišući diplomatsko geslo naprednjaka „i Istok i Zapad”, lider SNS-a Tomislav Nikolić pakuje kofere za put u Moskvu, pošto je pre dva meseca u Briselu razgovarao s komesarom za proširenje Evropske unije.

Nikolić je Rusima nesumnjivo drag gost. Bivši vojni topograf patriotski je obećavao Kopaonik ili Pasuljanske livade za bazu koja bi bila protivteža američkom „Bondstilu” na Kosovu. Rusi su se učtivo zahvalili na ponudu o guberniji koncentrišući se na ekonomsko prisustvo i političku podršku Srbiji oko Kosova.

„Srbija je u robovskom položaju prema EU koja našu zemlju ucenjuje priznavanjem nezavisnog Kosova”, govorio je svojevremeno Nikolić da bi evropsku dimenziju u svoju retoriku uneo tek kada su u Moskvi jasno rekli da nemaju ništa protiv ulaska Srbije u EU.

Dok su demokrate u Beogradu grizli usne od nerviranja, srdačno je u Moskvi dočekan januara 2008. u društvu sa Suslovom srpsko-ruskih odnosa – Borislavom Miloševićem. Primio ga je Dmitrij Medvedev za koga se tada sa sigurnošću znalo da će biti novi predsednik Rusije.

Pozivom Nikoliću da u Moskvu dođe samo mesec dana pre nego što će ruski predsednik doputovati u Beograd, Rusija ne prikriva ambiciju da bude snažan faktor ovdašnje političke scene. Kao što nikada nije posebno prikrivala da želi da naplati svoju podršku oko Kosova.

Dopadalo se to nekome ili ne, prijateljstva u politici uvek imaju neku cenu. Ona koju bi mogla da plati Srbija tiče se Južne Osetije, republike koja se posle kratkog gruzijsko-ruskog rata avgusta 2008. otcepila od Gruzije i zajedno sa Abhazijom proglasila nezavisnost koju su, sem Rusije, dosad priznale samo Nikaragva i Venecuela.

Ima indicija da Rusi nameravaju da nekog srpskog političara odvedu u Južnu Osetiju, na teritoriju koja se otcepila koristeći Kosovo kao presedan za ugled. Ja pomažem tebi, ti pomažeš meni. Ako ne bude Toma Nikolić, mogao bi da bude osvedočeni prijatelj Rusa, penzionisani general Božidar Delić. Rusima bi to i više odgovaralo jer je Delić potpredsednik skupštine Srbije.

Rusiji je neophodna neka vrsta legalizacije statusa Abhazije i Južne Osetije. Moskva uporno u Briselu traži da EU ne okreće leđa otcepljenim republikama i da otvori direktan dijalog. Pri tom kao argument navodi da Unija ima kontakte s „nepriznatim teritorijama” kao što su Kosovo, turski Kipar ili Tajvan.

Činjenica je da se mnogo toga iskomplikovalo otcepljenjem Abhazije i Južne Osetije od Gruzije. Rusija je dospela u neobičnu, čak ciničnu dihotomiju: u slučaju Kosova suprotstavlja se secesiji dok je na Kavkazu podržava.

Vladimir Putin svojevremeno je izjednačio Kosovo i Abhaziju i Južnu Osetiju. Kako je Moskva priznala dve otcepljene republike, da li to znači i indirektno priznavanje Kosova? Ne, uzvratiće u Kremlju.

Jedini izlaz iz ove pat-pozicije je da Kosovo u ruskoj vizuri ostane presedan na koji bi, kao izvor nekog novog prava, moglo da se poziva oko 200 oblasti širom sveta, poput Abhazije i Južne Osetije – čemu se protivi zapad. Zato Moskvi ne odgovara formula „jedinstvenog slučaja” – koju zapad podržava – i koja dopušta secesiju Kosova a protivi se drugim otcepljenjima.

Rusija je od početka kosovske krize samo mogla da dobije. Pravom na odbranu od secesije pravdala je svoje akcije u Čečeniji. Aleksej Makarkin iz moskovskog Centra za političke tehnologije procenjuje ovih dana da je federalna vlast definitivno preuzela kontrolu nad Čečenijom, gde je 1991. buknula pobuna, i da su uklonjene pretnje dezintegracije Rusije.

Potom je, posle proglašenja kosovske nezavisnosti, podigla ulog i podržala Abhaziju i Južnu Osetiju koje ne kriju da žele da se pripoje Ruskoj Federaciji.

Veštim diplomatsko-vojnim manevrisanjem Moskva je ostvarila oba cilja: sačuvala je Čečeniju u Rusiji i odvojila Abhaziju i Južnu Osetiju od Gruzije.

Istu veštinu, toliko blisku velikim silama, Rusija koristi i povodom Kosova. Moskva bodri Srbiju da donkihotovski brani Kosovo jer joj ta borba obezbeđuje ključni uticaj i prisustvo na Balkanu. Pri tom slutim da pragmate u Kremlju između sebe dele mišljenje koje je svojevremeno, povodom Kosova, iznela Tamara Zamjatina u komentaru za RIA novosti:

„Amputirani ud ne izrasta ponovo”, napisala je upozoravajući da loše prolazi „šaman koji pokušava da uveri da je sposoban za čuda”.

Igra na dve karte, i za secesiju i protiv nje, Rusima donosi konkretne koristi, mada nije preterano popularna. Upravo zato bi u Moskvi i te kako dobro znali da iskoristi odlazak nekog srpskog funkcionera u Južnu Osetiju. Poželjnije da bude potpredsednik skupštine nego partijski lider.

Drugo je pitanje da li bilo koji srpski funkcioner mora da učestvuje u takvoj akciji. Po svemu sudeći mora. Cena prijateljstva nisu samo nafta i gas. Rusija je ta koja diktira.

Setimo se maja 2006. kada je održavan referendum o nezavisnosti Crne Gore. Još pod teškim utiskom odlaska braće, Vojislav Koštunica uputio se za Moskvu gde ga je sačekalo neprijatno iznenađenje. Ruski ambasador u Beogradu je u međuvremenu već bio u Podgorici da bi tadašnjeg šefa crnogorske diplomatije obavestio da Moskva priznaje nezavisnost Crne Gore.

Širi prostor manevra nema ni Boris Tadić, uprkos dobrom utisku koji je ostavio uoči poslednjih predsedničkih izbora kada je Rusima obećao NIS, što je kasnije i realizovano u okvirima strateškog partnerstva koje Srbija nudi na sve strane.

Rusi oko Kosova ostaju dosledni u stavu podrške zvaničnom Beogradu. Rizikovaće da ih kritikuju za dvostruke standarde, iste kakve na temu secesije koristi i zapad jer je Kosovo unosan izvor političkih i ekonomskih prihoda.

Ne bi me ipak iznenadilo da Medvedev pre dolaska u Beograd od domaćina zatraži da ga previše ne smaraju Kosovom. Ako nekog Srbina odvedu u Južnu Osetiju završiće posao. Vuk Jeremić bi u tom slučaju elokvenciju morao da usmeri na druge teme.