„Пеглање дугова” не значи куповину гласова

Предузећа у којима је извршена конверзија дугова већ су показала прве знаке опоравка, каже Небојша Ћирић, државни секретар у Министарству економије, одговарајући на критике да је подржављење приватних фирми, у ствари, бирање већег зла и да је држава као газда много гора од било ког приватника, а да се претварањем дугова у капитал ништа не решава, јер новца и на тржишту и даље нема.

Жеља је, уопштено гледано, да се кроз конверзију дугова у капитал помогне предузећима да лакше преброде тешке услове пословања изазване ефектима светске економске кризе. Тиме предузеће има бољи биланс, нема више дугова, не гомилају се камате, фирма више није у блокади и самим тим може да конкурише за кредите, учествује на тендерима итд. Важно је истаћи да је све засновано на принципу добровољности и да фирме саме захтевају да се намирење дугова обави конверзијом.

Влада је у априлу ове године донела закључак којим се прихвата информација о потреби спровођења конверзије дуга субјеката приватизације у поступку извршења уговорних обавеза и привредних друштава која послују са већинским државним капиталом. Према том закључку образована је радна група са задатком да се изјасни о сваком од захтева за спровођење конверзије дуга субјеката приватизације и привредних друштава која послују са већинским државним капиталом. Радну групу чине представници више министарстава, то су представници Министарства економије, Министарства финансија, Министарства рада и социјалне политике, Пореске управе, ПИО фонда, као и представници осталих државних институција и јавних предузећа која имају потраживања која су предмет разматрања, каже Ћирић.

(/slika2)Без обзира на то што су критичари упозоравали да ће због стања у српској привреди и чињенице да је 60.000 предузећа у блокади ускоро бити више државног него приватног власништва, за „пребијање” дуговања пријавило се око тридесетак предузећа.

– Испоставило се да је највећи проблем то што многе од тих фирми дугују Фонду пензионог и инвалидског осигурања и Републичком заводу за здравствено осигурање. У тим случајевима, конверзију је готово немогуће обавити. Зато је Влада Србије заузела став да је потребно донети закон о повезивању радног стажа којим ће се остварити пензионо и социјално осигурање, што је, иначе, у надлежности Министарства рада – објашњава наш саговорник.

А формулу по којој се дугови преко ноћи претварају у капитал представници опозиције најчешће описују као рачуницу за јефтину куповину гласова. Тако врло често може да се чује да надлежни министар обилазећи раднике широм Србије и слушајући њихове вапаје, у ствари, радничку класу претвара у своје бирачко тело.

– Прихватам сваку похвалу, као и добронамерну критику, али још се није десило да било ко од оних који нас критикује предложи неко конкретно решење зaрешавање овако озбиљних проблема. Јасно је да је најлакше седети са стране и критиковати, јер тако не може да се погреши. Питање је како пронаћи механизам да се тим радницима и привреди помогне. Истакао бих да сам и ја заговорник тржишне привреде и ово је само привремено решење, односно покушај да се предузеће стави на ноге док криза не прође – истиче он.

Није тачно, додаје, да са подржављењем престају све муке радника и да ће „пљуштати” кредити и субвенције, објашњава Ћирић.

„Петрохемија” је добар пример за то, јер су дугови прошле године били сто милиона евра, а од када је прешла у државне руке, дуговања су сведена на 35 милиона евра, смањен је фонд плата са 330 на 150 милиона динара, усвојен је и социјални програм којим ће бити решен проблем вишка запослених, а све у циљу покретања производње на профитабилним основама, истиче Ћирић.

Кад за то дође тренутак, држава ће своје власништво продати постојећим власницима или неком трећем на берзи. И то ће бити по тржишним уловима, напомиње.

Као пример конверзије дугова у приватним предузећима Ћирић наводи Српску фабрику стакла „Параћин”, која је приватизована 2007. године, где је прве године инвестирано седам милиона евра. Радници предузећа обратили су се надлежном министарству, јер једноставно више нису могли да не измирују нарасле обавезе према „Србијагасу”. Њихова дуговања процењена су на око 2,7 милијарди динара. Када је реч о државним предузећима, пример за то је Метанолско-сирћетни комплекс „Кикинда” који такође има велике обавезе према држави, и панчевачка „Азотара”.

Аница Николић