Ланеганово бдење

Је­дан фи­ло­зоф је имао оби­чај да усред да­на иде ули­цом но­се­ћи упа­ље­ну све­ћу. Ка­да би га пи­та­ли за­што то ра­ди, од­го­ва­рао је: „Тра­жим чо­ве­ка.” Му­зи­ка ар­ти­стич­ког ко­лек­ти­ва ко­ји на­сту­па под име­ном „Со­ул­са­верс” ба­ви се не­ви­дљи­вим мра­ком ко­ји окру­жу­је љу­де. Опи­су­ју га, ис­пи­ту­ју, пре­ме­ра­ва­ју, тра­же му крај и по­че­так.

Њи­хов но­ви ал­бум „Бро­кен” са­др­жи три­на­ест пе­са­ма. Сва­ка од њих пред­ста­вља јед­ну ета­пу мрач­не оди­се­је.

Да би се ова­ко ам­би­ци­о­зан на­ум успе­шно ре­а­ли­зо­вао по­треб­но је са­ста­ви­ти до­бру еки­пу. Дво­јац ко­ји чи­ни твр­до је­згро „Со­ул­са­вер­са” – Рич Ма­кин и Ијан Гло­вер –тај про­блем је ре­шио ан­га­жо­ва­њем Мар­ка Ла­не­га­на, ве­ро­ват­но нај­бо­љег рок пе­ва­ча у овом тре­нут­ку.

Ње­гов глас – укра­шен ожиљ­ци­ма ко­је су оста­ви­ли опа­сан жи­вот, јеф­тин ал­ко­хол, лош ду­ван и по­ква­ре­не же­не – дао је нео­п­хо­дан ро­кер­ски кре­ди­би­ли­тет овом про­јек­ту. Као што се зна, Ла­не­ган мо­же да пе­ва и те­ле­фон­ски име­ник – пу­бли­ка ће, све­јед­но, има­ти уз­ви­шен до­жи­вљај, као да слу­ша нај­по­тре­сни­ју рок пе­сму.

„Со­ул­са­верс” су екс­пе­ри­мен­тал­ни, про­ду­цент­ски и ре­микс тим. Слу­же­ћи се елек­трон­ским ин­стру­мен­ти­ма и од­го­ва­ра­ју­ћим апа­ра­ту­ра­ма они про­из­во­де звуч­не гро­ма­де ко­је, са ар­хи­тек­тон­ским уме­ћем, сла­жу у за­ни­мљи­ве це­ли­не. Те тво­ре­ви­не се мо­гу до­жи­ве­ти као хра­мо­ви зву­ка.

Марк Ла­не­ган се у том кон­тек­сту по­ја­вљу­је као вр­хов­ни све­ште­ник. Ње­го­ве ин­тер­пре­та­ци­је се до­жи­вља­ва­ју као мо­ли­тве за спа­се­ње и опрост гре­хо­ва. Та­кав по­ре­дак ства­ри – уз очи­ту на­кло­ност „Со­ул­са­вер­са” ка кан­три­ју, го­спе­лу, блу­зу и со­у­лу – чи­ни ову му­зи­ку ко­му­ни­ка­тив­ном и ре­ле­вант­ном по нај­ви­шим ро­кер­ским стан­дар­ди­ма.

Ар­ти­стич­ки ме­тод „Со­ул­са­вер­са” нај­бо­ље ће се раз­у­ме­ти ако се па­жљи­во пре­слу­ша­ју две пе­сме дру­гих ауто­ра ко­је се на­ла­зе на ре­пер­то­а­ру ал­бу­ма „Бро­кен”. Пр­ва од њих је ну­ме­ра Ви­ла Ол­де­ма „You Will Miss Me When I Burn”. Кла­вир, људ­ски глас и мра­чан, те­жак текст тво­ре ма­гич­ну при­зму кроз ко­ју се умет­нич­ки до­жи­вљај пре­ла­ма и по­ја­вљу­је као до­бро уте­ме­ље­ни али, на­жа­лост, пе­си­ми­стич­ки до­жи­вљај жи­во­та.

Са епо­хал­ном пе­смом Џи­на Клар­ка „So­me Mi­sun­der­stan­ding” ства­ри су до­не­кле дру­га­чи­је. Има­нент­ни еп­ски на­бој ове ну­ме­ре још је ви­ше на­гла­шен – пре­тво­ре­на је у ве­ли­чан­стве­ну са­гу о људ­ским не­спо­ра­зу­ми­ма и њи­хо­вим по­сле­ди­ца­ма. Спе­ци­јал­ним трет­ма­ном при­бли­же­на је слич­ним, ве­ли­ким пе­сма­ма Ни­ла Јан­га.

Гран­ди­о­зност и ка­ко­фо­нич­ни па­са­жи на елек­трич­ној ги­та­ри чи­не је ве­ћом од жи­во­та. Са њом у уши­ма ’слу­шач’ по­ста­је све­стан соп­стве­не си­ћу­шно­сти у оп­штем по­рет­ку ства­ри.

Ал­бум „Бро­кен” се мо­же до­жи­ве­ти на раз­не на­чи­не. Не­ки би ре­кли да је то си­ла­зак на дно људ­ско ег­зи­стен­ци­је уз по­мо­ћу за­ви­тла­ног елек­трон­ског зву­ка. Чи­ни се да га је, ипак, нај­бо­ље схва­ти­ти као по­при­ште још јед­ног пе­вач­ког три­јум­фа Мар­ка Ла­не­га­на. Овај пи­о­нир гран­џа је по­след­њи чу­вар ро­кер­ског пла­ме­на. Бди над њим и чу­ва га од ко­нач­ног утр­ну­ћа.