ММФ и неизвесност

У Промеморији коју је 1. септембра Међународни монетарни фонд упутио Влади Србије истиче се да циљ замрзавања зарада у јавном сектору и пензија, као и смањење расхода у државној управи, здравству и образовању, није самосмањење фискалног дефицита.

Мисија предвиђа да ће се тиме кроз неколико година обезбедити повећана капитална потрошња из буџета и могућност за плаћање камата за државне зајмове.

Такву фискалну политику ММФ образлаже принципом ,,Doing More with Less” (,,постићи више са мање”).

Несумњиво је да је инсистирање на развојном карактеру буџета оправдано, али је несхватљив пут који се за то предлаже.

Познато је, наиме, данаша економија има тешкоћа у остваривању спољне ликвидности. Извоз и супституција увоза су примарни задаци на том путу и не може се сматрати да је постојећи ниво инфраструктуре основна препрека за раст производње.

Заправо, много веће препреке за постизање одрживог развоја су у слабој приватизацији, неизграђеном финансијском систему, недовољном банкарском финансирању производне привреде, слабој буџетској подршци производњи и извозу, нефункционисању редовног система плаћања потраживања, високим банкарским каматама, корупцији, неизграђеном и неефикасном судству, неефикасној администрацији...

Чак се и земље ЕУ сусрећу с неким слабостима инфраструктуре (енергетски и еколошки проблеми, климатске непогоде у виду поплава итд.), па ипак те државе у условима текуће финансијске кризе највише брину о привреди и стандарду становништва.

Сведоци смо да многе земље данас не остварују ни одржив ни задовољавајући економски развој иако су значајно унапредиле своју инфраструктуру.

Иако мисија ММФ-а констатује да је основни узрок спољног дефицита биланса текућих плаћања у неодрживој текућој потрошњи и да је буџетска потрошња само део укупне потрошње, она ипак не сугерише предузимање мера у правцу смањења укупне текуће потрошње чији узрок није буџетска потрошња.

А само је по себи јасно да је држава која нема довољно девизних средстава приморана да мерама монетарне и фискалне политике ограничи одређене видове текуће потрошње којиводе у платнобилансни дефицит. Једна од основних слабостинаше економије је, познато је, у негативној платнобилансној равнотежи.

Буџет се, коначно, увек може покрити повећаним стопама пореза и других намета. Несумњиво је да не постоји увозни лоби који би деловао изван економских инструмената које прописује монетарна и фискална власт.

А те мере дале би значајне резултате кад би биле усмерене на ограничењеувоза капитала од стране банака и других субјеката ради финансирања прекомерне широке потрошње, неприоритетних непроизводних инвестиција итд.

Реструктурисањем буџетске потрошње,онако како то предлаже ММФ, одлаже се у неизвесну будућност решавања актуелне злослутне судбине привреде.

Подстиче се изградња грандиозних објеката иистовремено убрзава осиромашење највећег дела становништва. Ефективна корист од такве политике припада увек само иностраним кредиторима у упошљавању њиховог капитала идомаћим тајкунима који ће им се придружити у подели плена.

Мисија можда о томе не води рачуна па се може стећи утисак да је њен програм усмерен првенствено у правцу обезбеђења нових тржишта за капитал из развијених земаља и производе са западног тржишта.

специјалиста за банкарство