Култура поправља политику

Никита Данилов (1952), рођен је у Сућеви, у северном делу Румуније. Један је од најистакнутијих савремених румунских песника, припадник етничке заједнице Руса–Липовена. Објављује од 1979. године. Сарађује у многобројним листовима и часописима широм света. Његова поезија преведена је на тринаест језика. Четири књиге преведене су на енглески, две на руски и једна на шпански језик. Никита Данилов овогодишњи је добитник награде „Бранко Радичевић”, која се додељује песницима из света. Данилов, каже се у образложењу жирија, носи печат савременог сензибилитета украшеног са вековним круговима универзалних песничких вредности. „Бранково коло”, манифестација на којој је Данилову уручена награда, управо је објавило његову књигу изабраних песама „Сумрак векова”, у преводу Миљурка Вукадиновића.

Добили сте награду „Бранко Радичевић”. Колико је овај наш романтичар познат у Румунији?

Нажалост, врло мало. Знамо да је реч о једном од најзначајнијих песника српског романтизма. Данас рачунамо са његовом везом, не само са српском и румунском културом, већ са балканском вредношћу. Ми смо навикли да исувише гледамо ка Западу, а не ка оним очигледним и непорецивим књижевним вредностима које су око нас, зато је то тако.

Који су наши писци најпревођенији у Румунији?

Ја сам осамдесетих година читао књигу Миодрага Булатовића „Црвени петао лети према небу”, затим Јована Дучића, владику Николаја Велимировића, Васка Попу, Миодрага Павловића, и друге значајне писце које смо добијали у преводима Адама Пуслојића, Јоана Флоре, Миљурка Вукадиновића... И поред тога што је Булатовићев роман изашао код једног малог издавача, имао је велики успех и доживео изузетан одјек. То је једна врста посебног балканског миљеа, касније виђеног у филмовима Емира Кустурице, што је једна од мојих посебних љубави. То је, гледано филмски, укрштај Тарковског и нашег најзначајнијег комедиографа Карађалеа. У том преплету Булатовића и Кустурице ми се и данас препознајемо.

Српски и румунски песници успешно сарађују већ пола века. Културне везе су боље од политичких?

У овом смислу, сам од себе говори наслов „Београд у пет пријатеља”, што је наслов Никите Станескуа, то је књига која ће са румунског бити преведена и објављена у Америци. Преводилац је Шоан Котер, професор Универзитета у Даласу. Сматрам овај наслов симболом трагедије Србије у последње две деценије, као и кључем за разумевање наших културних односа. Увек култура поправља оне рушевине које политика оставља за собом.

Прича о Каину и Авељу актуелна је и данас?

Људско биће је располућено надвоје. У истом телу постоје и Каин и Авељ, као што у истом телу постоји мушки и женски принцип. У мојој поезији је реч o жртви, поносу и кривици. Увек кад смо у стању да не убијамо ближњег, и да не патимо због њега – ми небројено пута убијамо оне које волимо. Љубав је наше потоње покајање, то је круг који затвара људску природу. Каин и Авељ постоје као модел понашања, не само између јединки, већ и између држава: народа Каина и народа Авеља. Такође, познајемо тренутке у историји када су Каин и Авељ – исти народ, али су односи између народа садомазохистички.

Да би се преживело на земљи, кажете, потребно је имати срце од камена?

То значи да мораш прећи преко много ствари, да би умео да носиш душу. Живот не значи само љубав и патњу, већ и патњу и разочарање. Зато много пута треба покрити срце каменом или празнином... Само зато да би се срце заштитило и да би само могло да оде у свет.

Јагње је у вашој поезији симбол чистоте и невиности. Зашто баш јагње?

Јагње је најзначајнији хришћански симбол – то је Исус, то је симбол васкрсења. Не случајно, јагње се појављује у циклусу о Каину и Авељу. У Каиновим рукама појављује се једна црвена мрља, то значи да је овај симбол присутан у мојој поезији као нека врста лајтмотива. Везује нас и за Француску револуцију, где видимо импресивну слику: сат изнад главе Луја XVI направљен од јагњеће главе.

У 20. веку завршена је једна епоха, створен је нови човек, али њему нико не верује. Шта нас чека у 21. веку?

Чини се да 21. век мора бити још драматичнији него претходни. То је век у којем људско биће губи идентитет, само продужава врсту, постаје машина, али врло интелигентна и опасна. Њу је сам човек измислио. Иста ствар која се појављује у Апокалипси. Ми песници настојимо да будемо једноставна слова – Реч која следи да представи завршно Слово поезије и историје. Надам се да ће наш крај бити светлији него што се очекује, јер је сваки крај почетак нечег новог.