Куда иде позориште?

Међународна позоришна конференција „Драмско и постдрамско позориште: десет година после”, која ће бити одржана данас и сутра у оквиру 43. Битефа, окупиће велики број водећих светских театролога и позоришних уметника. Полазна основа ове конференције, која ће покушати да одговори на питање којим путем иде савремени театар, јесте књига „Постдрамско позориште” немачког театролога Ханса-Тијеса Лемана. Конференцији председава др Иван Меденица, а биће одржана на Сцени „Мата Милошевић” Факултета драмских уметности у Београду, чији Научни институт, уз помоћ Битефа, организује овај скуп. Међу учесницима су, поред самог професора Лемана, др Патрис Павис, др Марко де Маринис, др Елинор Фјукс, Фалк Рихтер, Роналд Шимелфениг, Оливер Фрљић и други. Скупу ће присуствовати и професорка Елинор Фјукс са Јејла. Она је аутор једне од најжешћих негативних критика Леманове књиге.

– Биће то театролошки Берлински конгрес. За научне скупове је добро када имате учеснике који имају конфронтирана мишљења. Прошла је деценија од објављивања Леманове студије која се бави позориштем после периода у коме доминира драма, позориштем које није тумачење драмских форми. То не значи искључивање текста, али је његов статус битно промењен: он се не тумачи, може и да се само декламује као политички памфлет, рецитује, пева... Сматрао сам да је десетогодишњица добар повод да се подвуче црта и види какав је утицај ове књиге био како у домаћем, регионалном контексту, тако и у оном ширем светском, каже др Меденица.

Леманова студија „Постдрамско позориште” код нас је објављена пре пет година. Реч је о српско-хрватској копродукцији. Аутор на почетку књиге нуди каталог уметника, трупа, појава које се могу свести под појам постдрамског позоришта, зато је и желео да скупу, поред театролога, присуствују и уметници.

– Очекујем да се отворе кључна питања: да видимо како се та књига тумачи у различитим срединама, какав је утицај на театролошку мисао и позоришну праксу. Да ли позориште улази у неку нову фазу на искуству постдрамског? Реферати учесника се битно разликују. Многи истичу, као нову фазу, неку врсту повратка тексту, али то није више класичан драмски текст. Други мисле да је прерано говорити о „пост-постдрамском”, јер је Леманова парадигма довољно широка да обухвати скоро све радикалне уметничке праксе у савременом позоришту. Неки теоретичари сматрају да је Леман ствари мало поједноставио, одређујући целокупно позоришно стваралаштво од Грка до, рецимо, Брехта као драмско. И у историји позоришта има појава које већ делују постдрамски. Тога је и сам Леман свестан, па у својим новим текстовима слојевитије посматра феномен драмског позоришта – тврди наш саговорник.

А на питање којим путем иде савремени театар, др Иван Меденица је одговорио:

– Будућност позоришта је у оним формама које се не такмиче са новим медијима, од телевизије и видеа до интернета. Увек ће нови медији бити бржи, визуелно ефектнији, динамичнији, а снага савременог позоришта је управо у нечем супротном. Да промовише спорост, мир, дубину, заједничко искуство, интелектуално или духовно промишљање и искушавање стварности. Мислим да је повратак неким, рецимо, ритуалним или пучким (брехтовским) формама, као што се то дешавало много пута у историји позоришта, нешто што би требало да буде одлика новог театра. То ће нас натерати да, у овом ужурбаном, хистеричном и ка појавности окренутом свету, седнемо, успоримо, дубоко се замислимо, суштински размењујемо емоције, мисли и искуства са другим људима. Да дамо себи време да доживимо и промислимо свет у којем живимо, закључује Меденица.