Kuda ide pozorište?

Međunarodna pozorišna konferencija „Dramsko i postdramsko pozorište: deset godina posle”, koja će biti održana danas i sutra u okviru 43. Bitefa, okupiće veliki broj vodećih svetskih teatrologa i pozorišnih umetnika. Polazna osnova ove konferencije, koja će pokušati da odgovori na pitanje kojim putem ide savremeni teatar, jeste knjiga „Postdramsko pozorište” nemačkog teatrologa Hansa-Tijesa Lemana. Konferenciji predsedava dr Ivan Medenica, a biće održana na Sceni „Mata Milošević” Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, čiji Naučni institut, uz pomoć Bitefa, organizuje ovaj skup. Među učesnicima su, pored samog profesora Lemana, dr Patris Pavis, dr Marko de Marinis, dr Elinor Fjuks, Falk Rihter, Ronald Šimelfenig, Oliver Frljić i drugi. Skupu će prisustvovati i profesorka Elinor Fjuks sa Jejla. Ona je autor jedne od najžešćih negativnih kritika Lemanove knjige.

– Biće to teatrološki Berlinski kongres. Za naučne skupove je dobro kada imate učesnike koji imaju konfrontirana mišljenja. Prošla je decenija od objavljivanja Lemanove studije koja se bavi pozorištem posle perioda u kome dominira drama, pozorištem koje nije tumačenje dramskih formi. To ne znači isključivanje teksta, ali je njegov status bitno promenjen: on se ne tumači, može i da se samo deklamuje kao politički pamflet, recituje, peva... Smatrao sam da je desetogodišnjica dobar povod da se podvuče crta i vidi kakav je uticaj ove knjige bio kako u domaćem, regionalnom kontekstu, tako i u onom širem svetskom, kaže dr Medenica.

Lemanova studija „Postdramsko pozorište” kod nas je objavljena pre pet godina. Reč je o srpsko-hrvatskoj koprodukciji. Autor na početku knjige nudi katalog umetnika, trupa, pojava koje se mogu svesti pod pojam postdramskog pozorišta, zato je i želeo da skupu, pored teatrologa, prisustvuju i umetnici.

– Očekujem da se otvore ključna pitanja: da vidimo kako se ta knjiga tumači u različitim sredinama, kakav je uticaj na teatrološku misao i pozorišnu praksu. Da li pozorište ulazi u neku novu fazu na iskustvu postdramskog? Referati učesnika se bitno razlikuju. Mnogi ističu, kao novu fazu, neku vrstu povratka tekstu, ali to nije više klasičan dramski tekst. Drugi misle da je prerano govoriti o „post-postdramskom”, jer je Lemanova paradigma dovoljno široka da obuhvati skoro sve radikalne umetničke prakse u savremenom pozorištu. Neki teoretičari smatraju da je Leman stvari malo pojednostavio, određujući celokupno pozorišno stvaralaštvo od Grka do, recimo, Brehta kao dramsko. I u istoriji pozorišta ima pojava koje već deluju postdramski. Toga je i sam Leman svestan, pa u svojim novim tekstovima slojevitije posmatra fenomen dramskog pozorišta – tvrdi naš sagovornik.

A na pitanje kojim putem ide savremeni teatar, dr Ivan Medenica je odgovorio:

– Budućnost pozorišta je u onim formama koje se ne takmiče sa novim medijima, od televizije i videa do interneta. Uvek će novi mediji biti brži, vizuelno efektniji, dinamičniji, a snaga savremenog pozorišta je upravo u nečem suprotnom. Da promoviše sporost, mir, dubinu, zajedničko iskustvo, intelektualno ili duhovno promišljanje i iskušavanje stvarnosti. Mislim da je povratak nekim, recimo, ritualnim ili pučkim (brehtovskim) formama, kao što se to dešavalo mnogo puta u istoriji pozorišta, nešto što bi trebalo da bude odlika novog teatra. To će nas naterati da, u ovom užurbanom, histeričnom i ka pojavnosti okrenutom svetu, sednemo, usporimo, duboko se zamislimo, suštinski razmenjujemo emocije, misli i iskustva sa drugim ljudima. Da damo sebi vreme da doživimo i promislimo svet u kojem živimo, zaključuje Medenica.