(Не)сигурне куће

Ничу сигурне куће. Граде их по целој Србији. Редња, мода, мртва трка. Грађевинари имају посла, трљају руке. Е, ту одмах морам да пресечем. Логично, намеће ми се питање: да ли то значи да су све остале куће у Србији несигурне. Одговор: не све, али јесу оне у којима бораве насилници! И шта се дешава: жртве насиља иду "добровољно" у затвор, лепше речено у сигурну кућу, а насилник, аболиран, остаје да се башкари. Баш тамо где је починио насиље. Победио је, ликује, отерао је оног ко му смета. И остао некажњен. Виктимологија, као научна дисциплина, бави се проучавањем улоге жртве у злочину.

У Србији су жене и деца најчешће жртве породичног насиља. У свету се кажњава насилник, а код нас, пројектом сигурних кућа, кажњава се жртва. Како? Па, тако што она напушта поприште насиља, одлази у добровољни затвор, а насилник, злотвор, остаје тамо где је чинио инкриминисано недело. Тужна иронија судбине је таква код нас, да чак и власт, држава, невладине организације и медији подржавају и финансирају изградњу сигурних кућа. Та склоништа су на "заштићеној" локацији. Мало ми чудно звучи да министар за рад и социјалну политику Расим Љајић изјављује да је потреба за објектима сигурних женских кућа далеко већа од постојећих капацитета, а да уједно не позива на оштрије поступање с насилницима. Јер, законска регулатива постоји. Ко тврди да није довољно јасна и кодификована, не говори истину. Само треба да се поступа. Од алкохолизма пати пола милиона одраслих Срба. А из те пијане армије се највише регрутује насилника над женама. Попије, па жену истуче. И кад их питају зашто, кажу да "није на време бивена"! Део националног фолклора је малтретирање жене. И болећивост према насилницима је део те приче.

Законима је санкционисано свако насиље, зна се лепо шта су лаке, а шта су тешке телесне повреде, шта је малтретирање, а шта ремећење јавног реда и мира, кућног реда и мира... Све се зна и све може да се подведе под законске оквире, па зато чуди мирење с том пошасти свакодневице Србије. Личи на колективно признање пораза и стављање главе у песак. Јер, у борби с насилницима не би требало да има одступа. Чак је и потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић половину свог хонорара од продаје књиге "Када ће нам бити боље" поклонио за изградњу сигурне женске куће. "Прави мушкарци никада не дижу руку на жену, само кукавице то чине, јер не могу да се суоче са одговорношћу", поручио је он. Па онда, што се с тим кукавицама полицајци и специјалци не обрачунају, доведу их у ред? Јефтиније би било од изградње сигурних кућа широм Србије.

На сајту крагујевачке сигурне куће јасно може да се прочита адреса дотичне. Значи, насилник може, ако је сналажљив, да пронађе одбеглу жену-жртву и да настави да је малтретира. Испред сваке важне институције у Србији постоји киоск с полицајцем испред. Такав не постоји испред сигурних кућа, нема га... Па где је онда та назовисигурност. Свака част волонтерима, хуманистима и осталима који улажу огроман труд и овако штите жртве. Њима се извињавам. Апелујем само на оне који уместо закона примењују емоције.