Кад монаси заплешу

После осам година, тачно у дан (15. септембар), Сиди Ларби Шеркауји опет је својом представом отворио Битеф. Онај 35. почео је са „Rien de Rien” у Народном позоришту, а овај 43. представом „Сутра” у „Сава центру”. Први наслов је „истргнути” први стих из познате шансоне Едит Пјаф, док је овај с којим је започео актуелни Битеф из будизма, једна „прича” са источне стране, виђена знатижељним оком уметника са Запада и преточена у несвакидашњи плес људи и дрвених кутија.

Те 2001. Сиди Ларби Шеркауји, кореограф-дебитант, са Битефа се враћа кући, у Белгију, са Специјалном наградом фестивала. Добар инстинкт селектора да препозна таленат овог младог Мароканца-Белгијанца и његовој првој представи повери чин отварања, обично намењен онима какав је данас Шеркауји, именима на гласу на светској сцени. Сада нам је дошао са својом 17. представом – „Сутра”, и са 17 будистичких монаха у њој. А све то у високој позоришној продукцији лондонског Sadler’s Wells театра.

Без намере да од монаха прави играчку трупу, кореограф се запутио међу те младе људе у кинеском манастиру Шаолин. Тај сусрет врло брзо прераста у потрагу за заједничким извориштем кунг-фуа, у коме су монаси веома вешти, и савремене игре са ових западних меридијана. Овај судар телесних мисли, судар енергија двају универзума успешан је све док приказивање бравуроза чудесне борилачке вештине не постаје само себи циљ. Све док је мисао кореографа у првом плану – комад има своју нит (на санскриту – сутра). Међутим, у тренуцима када се превасходно демонстрира вештина кунг-фуа, тада као да се руши онај поетични ток одличне идеје о усамљености, другачијем, интеграцији... Боље ћемо памтити сцене дисциплиноване групе монаха усред којих стоји кореограф лично, деликатни, интелигентни, софистицирани интерпретатор, у чијој умивеној и естетичној игри нема сувишног геста. Седамнаест дрвених кутија висине играча, од којих је једна његова, и посебна, елементи су сцене са којима монаси манипулишу. Њиховим померањем и различитим формама сцена добија још толико играча, те се тако заједно лако путује кроз драматуршки ток ове представе. У декору сивом и белом нема ничег традиционалног кинеског. Напротив, подсећа на палету модерног европског минимализма, чиме се, као и савршеним дизајном светла, представља Антони Гормли, истакнути британски вајар, коме је поверена визуелна креација. Овај избор вероватно није случајан: Гормли има мало већа искуства у будизму, стечена трогодишњим боравком у Индији и Шри Ланки. Он је веома заслужан за особену архитектуру ове представе.

У овом кореографском комаду смењују се динамика и мир, чију тишину прекидају удари кутија о тло. Као рез у реченици, као обртај, као стрес... Једна од најупечатљивијих слика свакако је она када је Шеркауји са својим малим једанаестогодишњим партнером, у дуету у кутији, „одржао” кратки час из поетичности плеса.

Музичари на сцени – само њих четворо, који звуче као већи оркестар док изводе дело пољског композитора Шимона Бжуске – брижно прате покрете играча ненавикнутих на музички оквир. Занимљиво изгледају по пет кунг-фу покрета у једном такту, или десет у два.

Јединство тела и духа, али и хармонија са светом нашег окружења, тежиште је ове представе. „Сутра” повремено губи дах, и ритам, али нас много чешће узбуди, изненади, узнесе... По већ уходаним естетским законима сјајне битефовске галаксије.