Мирис растопљеног гвожђа у венама

Пирот – Од многобројних старих заната, којим су се бавили Пироћанци до пре скоро пола века, остало је неколико, међу којима је и ковачки. На углу близу чесме Гушевице, на улазу у некада занатлијски и трговачки део Пирота, времену одолева једна од последњих ковачких радњи. Породичну традицију одржава Драган Дурмишевић (54), у радњи коју је изградио његов прадеда Мемиш, крајем деветнаестог века.
Драган је и на минус пет степени био поред наковња. Припремао је ватру да загреје раоник пре обраде и полако убацивао ћумур. Зидови бременити секирама, мотикама, ашовима чекају муштерије којих је све мање. Ипак, Драган се још увек не предаје, иако каже да ће већ наредног лета поћи пут Завојског језера и тамо дочекати старост.

Са жељом да сачува дух старог Пирота, Драган је заменио само стари мех за распаљивање жара, али је оно основно остало – чекић, наковањ и клешта. У тајне заната увео га је деда Селим и већ 1972. године, зарађивао је своје парче хлеба без намере да икада тражи посао у државној служби.

– Прадеда Мемиш је највероватније занат изучио од Турака. И мој деда и отац наставили су традицију, али после мене опустеће ово место, које живи скоро два века. Мој двадесетдвогодишњи син, ово не жели да ради, а ја нисам инсистирао – каже Драган и жали што се губи све оно што је Пирот означавало као занатлијски град.

Детињство је провео уз стари мех, мирис растопљеног гвожђа, како каже, остао је у крви и зато овај посао не може свако да ради.

– Млади људи данас не поштују занат и не желе да раде. За доброг ковача потребно је јако срце и велика љубав – прича Дурмишевић и додаје да је између два светска рата у граду постојало 45 ковачких радњи и да су својим производима – ножевима, секирама, потковицама, ексерима – снабдевали целу Србију.

Драган је љубав према обради гвожђа исказао и кујући сабље, мачеве, ножеве, а у рукама је држао и неке примерке старе неколико векова. За израду витешке сабље потребно је око месец дана и он је први у фамилији почео да израђује трофејно оружје. На зиду је окачен турски јатаган из 15. века, а сам је направио и два самурајска мача.

– Моје сабље и мачеви коришћени су у филмовима "Зона Замфирова" и "Бој на Косову". Радио сам и окове за врата у пиротском Музеју где је сниман филм "Зона Замфирова". Људи који долазе из иностранства заинтересовани су за ковачке производе. Одушевљени су ковачким рукотворинама. Тога на Западу нема, а ми то овде не умемо да ценимо – прича Драган наглашавајући да његове сабље купују Београђани и Новосађани.

Проучавајући хладно оружје, мајстор Драган је постао прави заљубљеник у историју. Много тога зна о историји Пирота а са поносом истиче да му је прадеда Мемиш био Солунац. Према неким писаним документима Дурмишевићи живе у Пироту од почетка 18. века.

– Мој прадеда био је изузетан човек и борац. Умро је и сахрањен је у Грчкој. Тамо му је и споменик подигнут. И деда Селим је био борац у Другом светском рату. Био је у партизанима. Немци су га заробили и одвели у Немачку. У заробљеничком логору провео је пет година – прича Драган, разочаран што се занати у Пироту гасе.

– Нико није био заинтересован да научи занат од мене, а и зашто да пролази кроз муке, јер овај занат умире. Ипак, кад одем у пензију и ставим катанац волео бих да се нешто учини у Пироту и да се тај и други занати очувају од заборава – каже на крају Драган.