Јавни сатови украс града

Од тридесетак престоничких јавних сатова велики број непоседује аутоматско подешавање времена према европском стандарду, такозваном ГПС систему. То не значи да остали показивачи времена у граду који красе раскрснице, скверове дуж улица, шеталишта и паркове не показују тачно време. Неки од њих само нису сто посто прецизни. На листи јавних часовника има и оних који су проглашени споменицима културе. Уз све то, већина аналогних и дигиталних казаљки кварљива је роба, поручују стручњаци, што потврђује и најновији пример сата на новобеоградском скверу у Булевару Михајла Пупина. Овај двострани часовник, који је постављен пре девет година, уклоњен је пре неколико месеци јер није откуцавао ваљано време. Како каже Мирослав Станковић, начелник инспекције ове општине, јавном часовнику није било место на новобеоградском скверу јер је имао осетљив механизам који није могао да издржи саобраћајне вибрације. На коју локацију ће бити премештен, засад није познато. Најмногољуднија општина остала је са само три јавна сата – на Кули „Генекс”, стамбеној згради у Блоку 23 и Булевару др Зорана Ђинђића код ДДОР-а.

Београд улепшавају стубни, зидни, фасадни односно торањски и архитектонски сатови. Најновији стубни сат постављен је пре осам месеци у централној зони Ковина. У групи најстаријих налазе се часовник на Сахат-кули и Дому Војске Србије, затим мерач времена из 1928. године на згради „Железница Србије” у Немањиној улици који је недавно поправљен, као и сунчани сат на кући у Земуну...

Документација Градског завода за заштиту споменика културе чува сведочанства о сатовима који су проглашени споменицима културе. У старом језгру Земуна налази се кућа са сунчаним сатом из 1828. године који је заведен као „раритет посебних вредности”. Осим овог часовника, како каже Саша Михајлов, у групи сатова проглашених споменицима културе је и мерач времена на улазу у железничку станицу, из 1884. године. У питању је културни споменик од великог значаја. Зграду Министарства саобраћаја у Немањиној улици, краси и кула са сатом из тридесетих година прошлог века, док је јавни часовник на здању Главне поште у процедури да постане споменик културе.

Новија историја бележи да је пред здањем Палате Албанија, почетком шездесетих година минулог века, освануо први послератни јавни часовник, познат као најбољи оријентир заљубљених. На простору који данас зову Митићева рупа, после Другог светског рата све до почетка деведесетих година налазио се сунчани сат који је уклоњен када је простор дошао у посед Дафине Милановић.

У свету су прави хит такозвани цветни сатови којих у нашем граду, па ни у Србији, засад нема.

– У престоници има највише стубних часовника као што је рецимо „Инсин” сат надомак Градске библиотеке. Фасадни тип сата налази се на Дому Војске Србије или на згради преко пута кафане „Руски цар”, док архитектонски тип часовника подразумева специјалан вид решења. Прави пример оваквог часовника је сат на Тргу Републике који је подигнут пред почетак новог миленијума. Иако је постојала идеја да се направи и часовник улепшан цвећем на једној од централних градских локација, од такве замисли убрзо се одустало – објашњава Данило Павловић, власник фирме „Дигитал про” из Новог Пазара која се бави уградњом и одржавањем јавних сатова.

Радни век јавних мерача времена са електронским механизмом попут часовника на крају Кнез Михаилове највише две деценије. Механизми ових справа раде у екстремним условима, изложени су и хладноћи и топлоти тако да нису сасвим поуздани, тачније треба их чешће контролисати.

Невелики број уређаја за праћење времена може се похвалити такозваним ДЦФ системом, тачније радио-сигналом који прима са предајника у близини Франкфурта.

– Овакве импулсе примају сатови на објекту „Поште Србије” у Савској улици, на Тргу Републике, часовник на уласку у Кнез Михаилову, као и уређај у Булевару др Зорана Ђинђића – истиче Павловић.

Готово сви стари сатови морају двапут годишње да се штелују и то приликом преласка са летњег на зимско рачунање времена и обратно. За часовнике новијег датума годишње навијање није неопходно, каже Павловић, већ је довољна једногодишња или двогодишња редовна контрола.

Према одредби о уређењу града, сви јавни сатови морају да буду исправни и тачни. То важи и за оне у излозима часовничарских радњи и пекара. Прецизност ових казаљки контролишу општински комунални инспектори, а за одржавање мерача надлежни су они који су га поставили или користе објекте и просторе у којима се налазе часовници.

У Секретаријату за инспекцијске послове кажу да ће свака организација или правно лице, у случају да не води бригу о одржавању јавних часовника, бити прекршајно кажњена од 5.000 динара до 500.000 динара.

М. Бракочевић