Гола саблазан на Вршачком брегу

Вршац – „Риклијанери су окупирали Вршачки брег и направили путеве, обележивши их на три језика, како би могли голи да примењују своја ваздушна купања. Немамо ништа против њиховог личног избора, али се гнушамо због поступака неких риклијанера, који не иду обележеним путевима, већ путем кроз шуму, којим шета родитељ са ћерком. Међу члановима има озбиљне господе, али они треба да припазе на друге своје чланове, како не би саблажњавали оне који се не клањају Риклијеву умствовању.“

Ово је део текста објављеног у вршачком листу „Будућност“ 1895. године, под насловом „Где је морал?“. Аутор коментара бавио се активностима Друштва риклијанера, поборника јачања организма и лечења природним факторима: сунцем, ваздухом и водом.

Др Михајло Станивуковић, који већ деценијама прикупља грађу за књигу о прошлости здравства вршачке регије, каже за наш лист да рад ове у своје (и не само своје) време чудне дружине представља посебну занимљивост области историје којом се бави:

– Швајцарац Арнолд Рикли (1823–1906) оснивач је покрета који је одбацивао лечење лековима, а инсистирао на хелио, аеро и аква терапији. Још 1846. године, након утемељења овог приступа у Швајцарској, Арнолд Рикли оснива и Завод за хелиотерапију на Бледу, а двадесетак година касније, његове идеје су прихваћене и у Вршцу, где је основано Друштво риклијанера – наводи Станивуковић и наглашава да је у Друштву било стотинак угледних трговаца и занатлија, различите старосне доби.

Наш саговорник истиче да је драгоцене податке о риклијанерима добио и од некадашњег вишег кустоса Народног музеја у Вршцу Бате Пешића (својевремено дописника „Политике“):

– Ево како је, према сачуваним описима, изгледао риклијанерски ритуал: ови поборници идеје Арнолда Риклија долазили су пре свитања на Вршачке планине, да би се надисали чистог ваздуха, а потом би, накратко, „упијали“ прве сунчеве зраке, при том остајући само у купаћим гаћама. Завршница овог свакодневног „пуњења батерија“ одигравала се у воденим купкама, смештеним у оближњој згради, где се налазило седиште Друштва. Након описаног „тројног третмана“, риклијанери би се враћали кућама и свакодневним пословима.

– Причало се у то време, а вероватно су фаму ширили и сами риклијанери, да је захваљујући редовном акумулирању снаге природе вршачким трговцима и занатлијама, члановима Друштва, и посао напросто цветао – каже др Станивуковић.

Елем, да су „голаћи“ са Брега уистину били не само екстравагантни већ и авангардни, показује и начин на који су реаговали на „прозивање“ у чланку у листу „Будућност“, цитираном на почетку текста. Уместо упуштања у полемику, они су на страницама истих новина објавили оглас, понудивши најпре „поштованој публици креветно парно купатило“, а затим је у „Будућности“ осванула и велика реклама, којом управитељ риклијанерског купатила господин Величек оглашава да купке на Брегу лече „све живчане, спиналне, церебралне, желудачне, цревне, јетрине, слезинине и бубрежне, ревматичне болести и гихт, анемијска стања и оскудицу крви, бледоћу, сифилис, шећерну болест, болести женских полних прибора, оронулост мушке снаге...”, уз напомену: „проспекте шаљемо бадава“.

Вршачко Друштво риклијанера распало се уочи Другог светског рата, али је за собом оставило и данас опипљиву заоставштину: њихова зграда на Брегу, у којој је сада Друштво екстремних спортова, саграђена је између 1893. и 1895. године, а овековечена је и на триптиху Паје Јовановића, који је уметник насликао крајем 1895, уочи Миленијумске изложбе у Будимпешти. На средњем делу триптихона, на којем су приказани берачи грожђа, јасно се препознаје бела кућа са два торња вршачких риклијанера. Даље, 1912. године су за „фантастичних 350.000 форинти“ подигли здање санаторијума „Санитас“, у којем је данас смештена Служба за физикалну медицину и рехабилитацију. Иначе, поменуто здање је важило као „право место за хофирање“ (удварање) што су риклијанери „болешљивом свету“ препоручивали као активност која исцељује душу и тело.