Агфлација

Прошлогодишњу сушу, мање приносе и скок цена, осетила је не само Србија, у којој су, нажалост, ескалирала нека поскупљења попут млека, уља или хлеба, већ и готово цела Европа. Србија је, опет нажалост, 2007. завршила са инфлацијом од 10,1 одсто. Са нимало похвалном двоцифреном стопом од које су се званичници током целе јесени, из чисто психолошких разлога, клонили као куге. Нису успели, на несрећу нас обичних грађана, јер ћемо је ми платити на сваки могући начин. Држава нам тако, још једном, нечињењем у антиинфлационој политици, опет дубоко завлачи руку у џепове обезвређујући не само наш новац, већ и сваку врсту вредности коју поседујемо. Током већег дела 2007. повећавала је плате, а онда кроз инфлацију "узела" десетак.

Гувернер Народне банке Србије Радован Јелашић је у предновогодишњој изјави образложио да се од укупне стопе инфлације чак 6,6 процентних поена односи на цене контролисаних производа и услуга. Другим речима, на оне под државном капом. Тако нам се држава и њена рђава политика два пута јавља као "кривац" – за високу стопу инфлације и пад стандарда.

И да не буде забуне. Цене прехрамбених производа порасле су безмало за четвртину у односу на 2006. На њих држава директно није могла много да утиче. Чак ни НБС у нешто већој мери. Али, то не значи да се вештим потезима економске политике и практичним корацима на тржишту није могла отупити та оштрица.

Мршаву летину имала је безмало цела Европа. У Немачкој, ипак, инфлација ће бити око три процента, у Холандији 1,5 одсто. Друге државе уједињене Европе, поготово новопримљене, нису имале тако добре амортизере за поскупљења хране као ове две земље. У објашњавању те појаве прошле јесени је искован нови појам "агфлација". Шта друго него комбинација два појма – аграр и инфлација.

Да ли тај појам може да се примени и за наш случај? Може, али само до извесне мере. На сушу и висока поскупљења назидале су се и наше познате системске и друге "специфичности". Ми као држава или систем немамо довољно одбрамбених механизама којима бисмо се заштитили од таквих и сличних тржишних и ценовних удара. Поготово од прикривених монопола и још магловитијих картела.

Да ли нашој држави и протагонистима њене власти може бити свеједно што с реално малим просечним платама плаћамо скупу храну? Ако је у немачким самопослугама цена литра сунцокретовог уља од 0,69 до 0,80 евра, каквог оправдања има за нашу од 120 динара или 1,5 евра. Ако не може да доака скупим домаћим фабрикама на неки тржишни начин, због чега не интервенише хитним увозом и тиме натера произвођаче да другачије рачунају и да се пословније понашају у односима с ратарима који им испоручују сунцокрет.

Гувернер Јелашић је с доста горчине рекао да "инфлацију не чује само онај ко се прави глув". Можда се брујање цена и свакојаких трошкова баш и не чује тако громко, али да изврће џепове – у то нема никакве сумње. Поготово – плитке и полупразне.