Дуго путовање УЛУС-а

Историја Удружења ликовних уметника Србије, основаног 1919. године, које је недавно, поред финансијских, имало и проблеме са изливањем фекалија у његовој галерији у Улици Вука Караџића у Београду, прилично је турбулентна. О успонима и падовима Удружења, одузимању имовине, и расту чланства, од некадашњих 350 до данашњих 2.000 уметника, говори Никола Церовац, шеф рачуноводства УЛУС-а, који је у Удружењу запослен већ 37 година.

Према речима Николе Церовца, Удружење је до 1973. године имало на располагању павиљон „Цвијета Зузорић” на Калемегдану, галерију у Улици Вука Караџића, галерију на Теразијама и легат у Жаркову, са земљиштем и малом кућом на њему.

– Такође, на располагању смо имали простор атељеа на Старом сајмишту, и атељеа на Косанчићевом венцу, са радионицом за урамљивање – присећа се Никола Церовац.

Прву већу селидбу УЛУС је доживео почетком седамдесетих година прошлог века, када прелази у Делијску улицу, због реновирања павиљона „Цвијета Зузорић”. Пошто се адаптација павиљона одужила, држава у међувремену преузима простор у Делијској улици, а УЛУС се премешта у Баба Вишњину 19, заједно са депоом.

– У том депоу био је смештен и Фонд младих. У оквиру Фонда, прикупљено је преко 1.000 уметничких дела младих које је тадашњи Градски секретаријат за културу стипендирао, дајући двогодишње стипендије на основу конкурса уметницима млађим од 35 година. Тако су откупљена дела наших најистакнутијих уметника, читава ризница, која се од 1986. године налази у једном четворособном стану у Мишарској улици 1 – каже Никола Церовац.

Средином осамдесетих година прошлог века, УЛУС остаје без галерије у Улици Вука Караџића, без иметка у Жаркову, који, како каже Церовац, преузима војска, а Градски секретаријат формира радну заједницу Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић”. Међутим, већ 1980. године постаје самостална институција, одвојена од УЛУС-а.  

– Тада је било време и за следећу селидбу, и то у Масарикову улицу, која је била предодређена за рушење. Ту смо дочекали завршетак адаптације у просторија у Улици Вука Караџића, са депоом од 311 квадратних метара, али без просторија на спрату, на које смо такође имали право – преноси Никола Церовац.

Године 1986, одржана је велика скупштина УЛУС-а у Народној библиотеци Србије, где су уметници сложно одлучили да се и павиљон на Калемегдану поново припоји УЛУС-у. Од тада је павиљон враћен уметницима, а добили су на коришћење и простор у Улици Вука Караџића са депоом, у који се недавно излила канализација.

Никола Церовац истиче да су програм „Цвијете Зузорић” и програм Галерије УЛУС-а од општег интереса за културу, и да је ситуација за уметнике увек била тешка, а да се проблеми сада само гомилају.

– Треба имати на уму да Удружење пружа помоћ ствараоцима, посебно за њих 574, који имају статус слободних уметника. Удружење је замена за радни однос, с обзиром на то да је њихов посао рад у атељеу. Њихови трошкови су велики, поготово за материјал. Увек су тешко живели, а сада је, чини ми се, горе него икад. А ако немају новца, не могу да плаћају чланарину, што је једини извор прихода поред буџетског финансирања. Тада ни УЛУС не ради добро, и ствара се зачарани круг – каже Никола Церовац и напомиње да УЛУС делом финансира град Београд, а делом Министарство културе. И заједно, та свота може да покрије само основне трошкове, примера ради, за електричну енергију.

Никола Церовац се осврнуо и на златно доба „Цвијете Зузорић” преко две деценије, када су организоване и редовне новогодишње изложбе, на којима су уметници могли да продају своје слике. У оквиру павиљона до пре две године радио је и клуб-ресторан, у којем су се окупљали еминентни уметници. Тај клуб је сада затворен, а УЛУС је тренутно у преговорима са градом да се он реновира и оживи.