Заборављена „велика сеоба” Турака

Млада Назмија Халим годинама покушава да не пати зато што је другачија од осталих. Напротив, као двадесетогодишња Туркиња на североистоку Бугарске она покушава да искористи Интернет и да на свом блогу, који потписује као Егзилија, бар на известан начин помири различитости између бугарске и турске нације, две различите религије и културе, а све упркос међуетничким тензијама од времена када се она родила.

Када ју је у малом граду Каспичану пре две године посетио новинар бугарског националног дневника „Монитор” Красимир Крумов, Хазмија је тек постала пунолетна, али је као припадница младе генерације бугарских Турака била у потпуности свесна колективне историје своје породице и националне заједнице у којој значајно место заузима егзодус Турака из Бугарске 1989. године.

Ове године навршило се двадесет година од такозване велике сеобе Турака из Бугарске у суседну Турску, како је иронично назван егзодус око 370.000 припадника ове етничке заједнице у страху од репресије комунистичког режима Тодора Живкова који је спроводио такозвану „бугаризацију” целе земље. „Бугаризација” турске мањине почела је још у лето 1984. године, и то трауматичном кампањом присилне асимилације Турака у словенско становништво, да би пет година касније делимично била укинута забрана изласка из земље, што је омогућило да на хиљаде људи крену у бежање ка Турској.

Од маја до краја августа 1989. године, колико је бугарско-турска граница била отворена за прелазак, сматра се да је у Турску пребегло око 370.000 припаднике турске мањине не желећи да прихвате да промене својих имена у имена словенског порекла, као и да поштују забрану ношења турске одеће и говорења турског језика, како у јавности, тако и у приватној комуникацији. Према подацима бугарског министарства унутрашњих послова, које износе истраживачи овог историјског догађаја, више од 214.000 избеглих је остало у Турској.

У документарном филму Би-Би-Сија, мушкарац под именом Серкан, који је у то доба имао 14 година, прича како је комунистички режим покушавајући да четврт милиона Турака „спречи од коришћења њиховог језика и вере” и претвори у Бугаре заправо од њих направио љуте непријатеље. Он се сећа како је дуга била колона избеглица која се кретала ка турској граници и како су у успутним кафанама могли само да поједу супу од печурака.

„Супу од печурака мрзим и дан-данас”, каже Серкан и додаје колики је турској мањини из тада комунистичке Бугарске био шок када су се сусрели са капиталистичком економијом у Турској. „Прошли смо тежак период привикавања на систем који нам је био стран. Осим тога, морали смо и да се привикнемо и на веру која до тада није имала велику улогу у нашим животима.”

Да су Турци у Бугарској били веома секуларни сведоче и стручњаци као што су Антонина Зелизакова, директорка Међународног центра за мањинске студије у Софији. Она објашњава да су и данашњи страхови појединих група од ширења радикалног ислама у Бугарској без икаквог основа. На попису 2001. године, 746.664 особе, или безмало десет одсто становништва Бугарске, изјасниле су се као етнички Турци, док се укупно око 12 одсто изјаснило као муслимани.

Распиривање страха међу Бугарима од суграђана турске националности догодило се и у предизборној кампањи крајем маја ове године када су представници ултрадесничарских политичких странака позивали на „опрез” јер ће „Турци припојити целе регионе” уколико они (Бугари) буду „седели и не буду се понашали као бугарске патриоте”.

Постојање тензија доказује и податак да је у последње две-три године забележено више од сто инцидената, односно вандалских чинова на џамијама и другим муслиманским грађевинама. Овај податак преносе турске дневне новине, али уз изјаву блиског сарадника главног муфтије у Бугарској да је у последњих 19 година изграђено 323 џамије, углавном, захваљујући донацијама појединаца и организација из муслиманских земаља.

Међуетничком неразумевању, чини се, доприноси и недавно покренута петиција новинара једне бугарске комерцијалне телевизије којом се захтева да се на Бугарској националној телевизији прекине са емитовањем петнаестоминутних вести на турском језику, које се иначе једном дневно приказују последњих осам година.

Назмија Халим, којој су у време „препорода” осамдесетих година родитељи дали име Наташа, сматра ипак да је суживот могућ и истиче да је велика предност то што она зна одлике обе културе и језика – бугарског и турског. Ипак, чини се да је две деценије од „велике сеобе” Турака то и даље табу тема у Бугарској, држави чланици Европске уније.