Zaboravljena „velika seoba” Turaka

Mlada Nazmija Halim godinama pokušava da ne pati zato što je drugačija od ostalih. Naprotiv, kao dvadesetogodišnja Turkinja na severoistoku Bugarske ona pokušava da iskoristi Internet i da na svom blogu, koji potpisuje kao Egzilija, bar na izvestan način pomiri različitosti između bugarske i turske nacije, dve različite religije i kulture, a sve uprkos međuetničkim tenzijama od vremena kada se ona rodila.

Kada ju je u malom gradu Kaspičanu pre dve godine posetio novinar bugarskog nacionalnog dnevnika „Monitor” Krasimir Krumov, Hazmija je tek postala punoletna, ali je kao pripadnica mlade generacije bugarskih Turaka bila u potpunosti svesna kolektivne istorije svoje porodice i nacionalne zajednice u kojoj značajno mesto zauzima egzodus Turaka iz Bugarske 1989. godine.

Ove godine navršilo se dvadeset godina od takozvane velike seobe Turaka iz Bugarske u susednu Tursku, kako je ironično nazvan egzodus oko 370.000 pripadnika ove etničke zajednice u strahu od represije komunističkog režima Todora Živkova koji je sprovodio takozvanu „bugarizaciju” cele zemlje. „Bugarizacija” turske manjine počela je još u leto 1984. godine, i to traumatičnom kampanjom prisilne asimilacije Turaka u slovensko stanovništvo, da bi pet godina kasnije delimično bila ukinuta zabrana izlaska iz zemlje, što je omogućilo da na hiljade ljudi krenu u bežanje ka Turskoj.

Od maja do kraja avgusta 1989. godine, koliko je bugarsko-turska granica bila otvorena za prelazak, smatra se da je u Tursku prebeglo oko 370.000 pripadnike turske manjine ne želeći da prihvate da promene svojih imena u imena slovenskog porekla, kao i da poštuju zabranu nošenja turske odeće i govorenja turskog jezika, kako u javnosti, tako i u privatnoj komunikaciji. Prema podacima bugarskog ministarstva unutrašnjih poslova, koje iznose istraživači ovog istorijskog događaja, više od 214.000 izbeglih je ostalo u Turskoj.

U dokumentarnom filmu Bi-Bi-Sija, muškarac pod imenom Serkan, koji je u to doba imao 14 godina, priča kako je komunistički režim pokušavajući da četvrt miliona Turaka „spreči od korišćenja njihovog jezika i vere” i pretvori u Bugare zapravo od njih napravio ljute neprijatelje. On se seća kako je duga bila kolona izbeglica koja se kretala ka turskoj granici i kako su u usputnim kafanama mogli samo da pojedu supu od pečuraka.

„Supu od pečuraka mrzim i dan-danas”, kaže Serkan i dodaje koliki je turskoj manjini iz tada komunističke Bugarske bio šok kada su se susreli sa kapitalističkom ekonomijom u Turskoj. „Prošli smo težak period privikavanja na sistem koji nam je bio stran. Osim toga, morali smo i da se priviknemo i na veru koja do tada nije imala veliku ulogu u našim životima.”

Da su Turci u Bugarskoj bili veoma sekularni svedoče i stručnjaci kao što su Antonina Zelizakova, direktorka Međunarodnog centra za manjinske studije u Sofiji. Ona objašnjava da su i današnji strahovi pojedinih grupa od širenja radikalnog islama u Bugarskoj bez ikakvog osnova. Na popisu 2001. godine, 746.664 osobe, ili bezmalo deset odsto stanovništva Bugarske, izjasnile su se kao etnički Turci, dok se ukupno oko 12 odsto izjasnilo kao muslimani.

Raspirivanje straha među Bugarima od sugrađana turske nacionalnosti dogodilo se i u predizbornoj kampanji krajem maja ove godine kada su predstavnici ultradesničarskih političkih stranaka pozivali na „oprez” jer će „Turci pripojiti cele regione” ukoliko oni (Bugari) budu „sedeli i ne budu se ponašali kao bugarske patriote”.

Postojanje tenzija dokazuje i podatak da je u poslednje dve-tri godine zabeleženo više od sto incidenata, odnosno vandalskih činova na džamijama i drugim muslimanskim građevinama. Ovaj podatak prenose turske dnevne novine, ali uz izjavu bliskog saradnika glavnog muftije u Bugarskoj da je u poslednjih 19 godina izgrađeno 323 džamije, uglavnom, zahvaljujući donacijama pojedinaca i organizacija iz muslimanskih zemalja.

Međuetničkom nerazumevanju, čini se, doprinosi i nedavno pokrenuta peticija novinara jedne bugarske komercijalne televizije kojom se zahteva da se na Bugarskoj nacionalnoj televiziji prekine sa emitovanjem petnaestominutnih vesti na turskom jeziku, koje se inače jednom dnevno prikazuju poslednjih osam godina.

Nazmija Halim, kojoj su u vreme „preporoda” osamdesetih godina roditelji dali ime Nataša, smatra ipak da je suživot moguć i ističe da je velika prednost to što ona zna odlike obe kulture i jezika – bugarskog i turskog. Ipak, čini se da je dve decenije od „velike seobe” Turaka to i dalje tabu tema u Bugarskoj, državi članici Evropske unije.