За лондонско злато треба два милиона евра

Злато са Светског првенства у Риму је, наизглед, само један у низу успеха нашег ватерпола. Међутим, оно се много разликује од претходних. Нити је то репрезентација која је састављана од најбољих ватерполиста од Јадрана до Дунава, нити је то био тим већ виђен с медаљом.

Ипак, Србија се уписала међу светске прваке. А каква пловидба предстоји нашем ватерполо броду најбоље зна његов капетан – председник Ватерполо савеза Србије Велибор Совровић.

Олимпијско злато 2012. биће наше?

Предрачун Енглеза као домаћина каже да ће олимпијска медаља 2012. коштати 120.000 фунти по човеку. Кад се то преведе на ватерполо бројке то значи да само за припреме А селекције до Игара у Лондону треба 1.560.000 фунти, то јест око два милиона евра.

Може ли наш Ватерполо савез да нађе толике паре?

Нашем ватерполу је исто толико пара потребно и за млађе селекције, па би нам, дакле, у наредне три године требало шест милиона евра. Само пут и смештај на Светском првенству у Риму нам је однео 85.000 евра. Ево, сада је Европско јуниорско првенство у Грчкој. То нас кошта 26.000 евра, а отприлике толико је било и за Светско јуниорско првенство у Шибенику. Јуниорке су учествовале на шампионату Европе у Италији – издаци су 24.000 евра. За живот савеза, а ту су плате селектора и тренера, координатора, запослених, неизбежни режијски трошкови, месечно оде 30.000. А ове године на располагању имамо нешто више од 700.000 евра.

Да ли је римско злато нешто поправило?

Тек кад нам се догоди успех онда, после великог славља на улицама, помислимо да уопште постоји репрезентативни спорт. Али и то траје три дана. Нас кошта чак и помоћ коју добијемо. Држава каже: сваки спортиста за светску медаљу добиће 30.000 евра. Али, на тај новац савез плаћа порез, а мора да награди и цео стручни штаб. Тако да нам успеси доносе и додатне финансијске главобоље. Али, само нека буде медаља...

Има ли нам спаса?

Долази јако тешка година за цео српски спорт, нарочито по питању финансирања. Компаније, пре свега јавна предузећа, имају проблеме у пословању, па тиме и врло мало жеље да помогну спорту. Поред тога, републички буџет за спорт је из године у годину све тањи и тањи. У таквој ситуацији мора да се обезбеди нека финансијска база преко „малих” спонзора, да се покуша у локалним срединама. И, наравно, да се добро ради с млађим селекцијама, које су ове године постигле добре резултате.

А држава?

Држава би, у сарадњи са савезима, требало да одреди колико кошта медаља са олимпијских игара, светског и европског првенства и да се тај новац уложи. Када би нам држава одобрила средства за рад репрезентације лако бисмо се снашли за термине у спортским центрима и то на свим нивоима рада током године – од кадета до сениора.

Како објашњавате да је Италија у кризи, а има паре?

Они су, вероватно, закључили да не морају да раде, него могу куповином све да постигну. Такав приступ нигде, гледано на дуже, није дао добре резултате. Ево случај Река. Један богат човек може да купи све најбоље играче на свету, али не мора да постигне жељени резултат. Ето, Приморац је европски првак. Проблем је и што ФИНА и ЛЕН дозвољавају да држављанство може да се промени за годину дана. То не доприноси развоју ватерпола. Рецимо, неки богати Украјинац може да купи 15 играча, који једну годину неће играти у њиховим домаћем првенству, али ће играти у европским клупским такмичењима. Имаће најбољи тим, који ће бити јевтинији од било ког фудбалског, а ако приме и држављанство могу да освоје олимпијско злато у Лондону.

Какво је реално решење за наш ватерполо у оваквим условима?

Савез, пре свега, мора да брине бригу о репрезентацији, а клубовима помаже у складу с могућностима и, наравно, равномерно, јер је и направљен као удружење клубова који се такмиче. Ослобађа их од такси за делегате и судије, партиципира код превоза и помаже код свих међународних обавеза. Што се тиче конкуренције у Партизану је изузетна концентрација квалитета и тренутно сви играчи који нешто вреде у српском ватерполу су у њему. Војводина је, међутим, с неколико изванредних играча последњих година показала да Београд није богомдан у ватерполу. Међутим, није добро да се све своди на само два клуба. Што локалне средине буду јаче то ће бити јачи и њихови клубови, а онда ће имати интерес да задрже играче у својим срединама. Партизан држи и примат у стручном раду, па је и то један од разлога зашто играчи желе да му приступе. Можда је решење да се поново формира ватерполо клуб у Спортском друштву Црвена звезда при Спортском центру „11. април”, да се ојачају клубови у Зрењанину, Кикинди, Нишу, у градовима који имају добре базене, да се, можда, искористи хотелски базен у Обреновцу и да се у свим тим срединама ради на прави начин. Интерлига са још два наша клуба могла би да повећа квалитет ватерпола у Србији, а српска лига би онда послужила да помогне млађим играчима да се развијају.

Од када сте на челу савеза околности су се промениле из корена. Како се то одразило на репрезентацију?

Репрезентација СЦГ из 2005. је имала квалитетне појединце за више од једне поставе и у Монтреалу је освојила злато на „суви квалитет”. Касније године су донеле репрезентацију с добрим појединцима, али су односи у њој били донекле поремећени. Играчи су били подељени у два клана, а имали су и своје мишљење и о стручном раду, што је, у неку руку ескалирало када су тражили да Ненад Манојловић не буде више укључен у рад с првом екипом. Ни односи с Дејаном Удовичићем  прошле године, дакле у време Европског првенства у Малаги и Олимпијских игара у Пекингу, нису били добри. Та генерација је вукла трагове неосвојеног злата на Олимпијским играма у Атини. И када је дошло до тога да нисмо били у прилици да освојимо злато у Пекингу било је нормално да дође до онога до чега је дошло. Ватерполо савез Србије не сме да бежи од истине ма каква она била, ако жели да развија ватерполо и буде чврста и одговорна организација.

А каква је „римска генерација”?

Садашња генерација има у свом тиму неколико изванредних водоноша из претходне, ту пре свега мислим на Удовичића, Филиповића и Прлаиновића. Они су у Риму искористили прилику да покажу своју играчку вредност, а да буду и изванредан тим. У овој репрезентацији је толико духа и жеље за успехом да ће то сигурно да је краси и наредних година.

Каква је кадровска ситуација у нашем ватерполу?

У мом председниковању прошао сам кроз много тешких ствари: с Црном Гором или без ње на Европском првенству у Београду 2006, неуспех на Светском првенству у Мелбурну 2007, успеси у Малаги и Пекингу прошле године, који је, међутим, јавност прогласила за неуспех, преко великих финансијских тешкоћа у овој години и проблема у организацији рада у спорту и такмичењу, па до славе коју је донела титула светског првака у Риму. Изазови су велики: да дође до консолидације, да се настави континуитет успеха и да створим добар амбијент за свог наследника на месту председника. У ватерполо сам ушао као човек који га није познавао изнутра, али који воли спорт. Можда би било боље да су га водили људи из овог спорта. Они би боље познавали односе у њему за које је мени требало време да их упознам и још их упознајем. Сматрам да односи нису нимало лаки и да нису онолико добри колико су добри резултати које постижемо. Укратко, ни „тежих” људи, ни успешнијег спорта.