У трагању за структуром душе

Душан Каназир је био баш онај тип научника од прворазредног соја који у себи носи како нужну обдареност најузвишенијег својства, тако и урођену теолошко-филозофско-гносеолошку упитаност и запитаност.

Научник Каназир, интроспекцијом дубинског метафизичко-психолошког, па и парапсихолошког самопроверавања, потврђује или оспорава карактер научних сазнања највишег степена извесности. У овом аспекту, наш научник светског гласа, могао би бити баш права мера, Аристотелова златна средина, спрам оптимистичности Ричарда Докинса и скептичности Гинтера Стента.

Молекуларни биолог у најпунијем смислу речи, Душан Каназир, светска величина, премаша научни опсег Докинса у многим димензијама. Далеко је образованији, по природи талената је више него луциднији, а по урођеној, децизивној рефлексивности више него моћније интуитивности. У односу на Стента мање је скептичан, али је далеко јаче филозофске сензитивности, а уверљивије је аподиктичан с обзиром на врхунску методолошко-епистемиолошку научну опремљеност.

Услед тога, Душан Каназир је истински образац волуминозне научне персоналности у овој више него нијансираној, дијалектичној и надасве теоријски и експериментално софистициранијој димензији духовности. Управо је по мери дисциплине у којој исказује сву раскошност својих дарова и ренесансног енциклопедизма, формат и аутентични, а и парадигматични, пример научника примереног овој области духа.

Душан Каназир је потпуно свестан да у овој неупоредивој науци високог духовног реда концептуална виртуозност и методолошко-логичка бриљантност могу довести до значајних, па и врхунских домета. Али је још свеснији да испред, а и у време саме концептуализације, мисаоног делања и експериментално-непроверљивог чина, делује некаква чудесност самостваралачке потицајности. Какав демонски, несвесни, надсвесни праизвор и наше воље и нашега ума. Ту, у тој чудесној борби инстинкта и чула, ума и надума, представности и магловите метафизичке интуитивности, одиграва се неразумљиви процес самосазнајног, а необјашњивог процеса сазнавања.

Душан Каназир, разуме се, као научник не може да прихвати априоризам несвесног хтења за сазнањем научнику несагледавајуће истине. Он мора ићи са уверењем, као и Сизиф, да се може досећи трон логички необориве истине молекуларно-биолошког света макро и микродимензије. У исто време, трансцендентно, есенцијално, религиозно и метафизичко биће (усађено у сваком човеку, онтолошки) Каназира – скептика, филозофа и рефлексивног интуитивисте – усмерава на сујеверје античких тропова и беспоговорну могућност оповргљивости најригорознијих научних исказа.

Интуитивист Каназир као да контролише научни дух научника Каназира, таман на начин како Сервантесов глас разума у Санчу Панси упућује Дон Кихота из безнађа и провалије на светлост у тунелу. Са обрнутим предзнаком од ове монументалне фигуре највећег од највећих Шпанаца, Каназир филозоф каналише Каназира научника, те Каназир научник, пролазећи кроз тескобу филозофске преупитаности, доспева до могућег трона научне аподиктике.

Овај гласовити и прворазредни молекуларни биолог и лекар светског имена, представља истинску енигму структуре научно-филозофске особености. Таквог раритета и необичне дијалектичке сублимације, какав је Каназир, тешко је пронаћи у свету и код нас кад је једна духовна величина у питању.

Умесноје замислити да је као такав Душан Каназир позната духовна особеност тек можда неколицини исто тако необичних људи. Можда је и њима крајње непозната баш као математичка непозната, дакле имагинарна суштаственост. Услед наведеног, не треба да чуди што је овај великан без мерила аутентичног захвата предузео најопсежнији, најдалековидији, најпретенциознији и најтежи задатак, како теолошки и метафизички, тако и више него наднаучни. Да утврди и пронађе молекуларно-биолошку структуру душе. Да изнађе онај елементарни, супстанцијални, праматеријални (идеално реални) основ и биће духовног својства душе. Да потражи оно што физичари траже у тзв. Бозону, а неуролози и генетичари у микротубулу.

Да својим неупоредивим умом, а под дејством интуиције и аутентичног религиозног блеска (читај Божанства), утврди структуру, физиономију, садржину и супстанцу оне духовности коју називамо душом. Научник Каназир трага за овом по принципима научно-епистемиолошког, дакле еуклидовско-логичког поступка, уз хипотетички став о хемијској једначини која би се нашла у инфинитезималној тачки духовно-душевног супстрата. Но, аутокритички мислилац Каназир више него бојажљиво приступа, себи припадајућој и иманентном акрибијом, у реализацији овог истински волуминозног духовног покушаја. Ту се опет огледа управо дијалектички и више него сложени карактер и дубина његове духовне структуре, његове истински неупоредиве научно-интуитивне интелектуалне физиономије. Баш тим тереном, на пољу где машта надмашује сваку замисао, где уобразиља надскаче поетску имагинацију и раскош, а халуцинација добија обрисе визије, упутио се овај далековиди и више него дубоки човек. Ту, у тим теоријским, крајње спекулативним, готово више него филозофски нијансираним разматрањима, те у спектакуларном експериментисању интроспективности, Душан Каназир је нашао и ескапизам и беспуће и најузвишеније духовно уточиште.

Као крајњи рационалист, својом ирационално-подсвесном (богами и поетском) снагом, усмерио се на остварење величанственог подухвата, на откриће најузвишеније божанске тајне. На сав мистериј како нефилозофског дарвинизма и Крик-Вотсоновог дубокоумног увида, тако и на далеко величанственији божански запис и завет. Дакле, на истински трансцендентно тле, на мистерију која је владала, влада и владаће за вјеке вјекова, као и Сфинга.

Све ово је разумљиво уколико се има у виду да је Душан Каназир метафизички верник најузвишеније суптилности. Ако се спозна да карактер његовог односа према универзуму и микрокосмосу носи са собом слојевити религиозни, а посве мирни егзалтирајући оптимизам. Душан Каназир, космички верник, по трансцендентном хтењу Светворца, упутио је Душана Каназира, као научног горостаса, на пут трагања за нечујним смислом, за силогизмима ведрине и горчине.