Лука на Тари

У кањон Пиве се из Рисна доселио један огранак моје прапородице. Они су тамо косили, рибарили и причали легенде о персонификованим природним силама. Неке од њих је сабрао је мој далеки рођак Новица Огњеновић.

– Јесу ли све твоје приче, што би Хрвати рекли, наднаравне? – питао сам га..

– Јесу – одговорио је. – Зато што оне наравне – наравно – знамо. У причи Ђаволов кум, човека који је цео дан косио на црквени празник усред ноћи је пробудио гост. Месец је сијао јасно. Буновни домаћин је, са оклевањем, препознао кума. Они су се давно заветовали да ће један другом крстити дете. Ужурбани кум је довео два коња. Огрејани месецом одјахали су ћутке до удаљене куће. Из куће се чула граја. Пре него што ће ући да крсти дете, човек се на коњу три пута прекрстио. И уместо на седлу обрео се на кривом бору, високо изнад кањона Пиве.

Није пријатно мислити на ту причу док те аутобус вози белим серпентинама изнад Пиве. Кад би точак отишао само мало улево, то би значило сигурну смрт.Међу плавичастим литицама над зеленом водом, осетио сам опасност и усхићење.

– Не ваља ни оволико лепоте одједном – пожалио се Милан. – Па просто немаш где да ставиш.

Природа је зрачила. Погледи су зујали. Жао ми је било очи да одвојим од зеленила воде кад смо скренули у камени тунел ка Дурмитору.

– Али ово је фантастично. Ти после сваког превоја имаш потпуно нов пејзаж.

– Је ли овако на Андима? – питала је Марина.

– Знаш да има доста сличности.

Дурмитор је био зелени и кречњачки недоглед.

На једном узвишењу је вијорила застава са звездом, застава непостојеће државе.

– Од ове воде зуби трну – показао је водич крај пута.

Стали смо да пробамо воду. Преко неба се возило лето на точковима од облака. Сељаци су косили. На заравни се сушила вуна. Издржљиви мерцедес комби је оставио иза себе дрвене катуне. Оставио је иза себе шарпланинце који кољу вукове. Оштар мирис трава допирао је кроз прозор. Водичи су нам рекли да је Седло био највиши планински превој у бившој Југославији. Показали су нам слике сметова на том месту у јуну. Неких година снег се никад не отопи. И тај снег се уцрвља:

Оволики црви у њему буду.

Недалеко од моста на Ђурђевића Тари скинули смо се у костиме. Коментарисали смо Биљанину анатомију и закључили да јој је меко где год да седне. Иман и Марина су ставиле фотоапарате међу груди и ми смо дискутовали релативну сигурност или прометност тог скровишта. Бледозелена прозирна материја журила је и набирала се. Обукли смо се у црна одела, ставили чамце на воду и – бам! – почело је!

Тара нас понесе час осунчаном матицом, час испод сенки дрвећа. А њене притоке, што би рекао песник Слободан Марић из села Тепаца

       Запјеваше пјесму исту

       Проносећи воду бистру

 – Ово је Љутица. Сва је бјела. Сва је у пјени. Сад је испод земље.

Потоци су били бар неколико степени студенији од Таре. Хлад је био од њих.

– Ово су Мушова врела.

– Ово је Лазина стијена.

– Је ли Лазо био Мушов дјед? – хтели смо да знамо.

– Пусти краставац низ воду – саветовао нас је водич Зоки. – Гдје прође матица, ту и ти.

– Лице Таре је било поплављено. Вировита, река се сама у себи давила.

Она је била брзи, опасни сан. Хиљаду метара дубок, кањон је полако текао над нама. Планине су биле стабилне. Дрвеће је мировало у висини. Упали смо у монотону вечност природе. Борови су стршали као длаке са необријаних врхова. Од дуга времена, плашили смо децу дрекавцима за које су им родитељи рекли да не постоје.

– Пуна је шума дрекаваца – учио их је водич. – У шуми смо се Гога и ја једном сликали. После смо развили филм, кад на слици над нама – дрекавац.

Из даљине би се чуо шум:

Спреми се! Долазе букови!  

Река би наједном подивљала, бацала пену и ми смо скакали преко белине. Требало је забити весло право у узаврели вал и отпор воде је помагао да одржиш равнотежу. Белина је плавила чамац и прскала лица. Веслали смо, шкргућући зубима, у стању сличном сексуалном бесу:

– Yes, baby!

Онда би зелена вода онемела. Висови обрасли високим боровима, подсећали су на неке пределе у Кини. Под бором се одвалила стена и голе жиле корена су биле тачно над нама, јер је корен још бочно забијен у литицу. По голим рукама су нам вијориле топле и хладне струје. На камену усред реке дрхтао је плавичасти цвет. На пешчаним плажама су трептали лептири. На једном од песака, у дубокој сенци, неко је поставио крст.

– Види гробић – приметила је Биљана. – Две укрштене гране. Наслагали су камење. Нешто пише на песку.

– Можда је неко рибу сахранио.

– Или неку успомену.

Текао је хипнотични кањон над нама. Довикивали смо се са чамаца или ћутали под шеширима. Певало је камење. У дремљивости два чамца су ишла напоредо. Мало смо веслали, мало лешкарили.

Зорица је рецитовала Лорелај на немачком.

Хватао сам моменат у текућем животу. Био сам потпуно стопљен с природом коју бих назвао великом једноставношћу. Мислио сам о њеној страшној беневолентности. За разлику од традиционалиста који објашњавају културу природом, ја сам хуманизовао природу метафорама из културе. Планине и реке оглашавале су се песмама и причама.

– Јао што је лепо – прекинула ме Јаца. – Па ми умиремо од лепоте…

На трептавом хладном светлу, пролазио сам крајзараслих млинова и испод рушевних висећих мостова. Пастрмке су лебделе окренуте постранце. Облуци на дну су били разнобојни и имао сам осећај да клизим изнад веселог подводног мозаика. 

Наш зелени тобоган био је дуг сто километара. У кафани „Код Дрекавца“, на дашчаној тераси, у крошњи дрвета, јели смо јагњетину. Невероватно колико се огладни на реци.

– Овде смо један дан – рекла је Иман. – А као да смо врло дуго.

Сложили смо се… мислим… да је најлепше место на Тари Бајловића Сиге.

– Као чаробна шума!

Много шта у природи не личи ни на шта сто знаш и тешко га је описати.Кад смо тек стигли, изгледало ми је да су те маховинасте форме клизаве.Попео сам се уз њих, кезећи се, док ми је вода прскала у лице и зубе. Унутра је био водопад. Свод пећине покрила је чипка од светла. Титрави водопади су се сливали и низ спољна зелена уста пећине. На једном месту си могао стајати сув усред капљи док су се около формирале дуге. Ситна вода се сливала низ маховину трепћући.

Родили смо се кад смо скинули водена одела. Укочени од веслања, осетили смо малу заљуљаност кад смо прве ноћи сишли са чамаца. Наше пристаниште усред нигдине звало се Радован Лука.

– Нема телевизора? – чудио се Милан. – Како ћете знати ако почне рат?

На том месту струје је било само неколико сати на дан. Кад је дошла, кућица уз реку се озарила. Камп је синуо и осетио сам се као да сам са Херцогом у Амазону. Уместо Клауса Кинског Фицкаралда сам глумио ја. Прорадио је касетофон. На том необичном месту, Иман, која је полу-Египћанка, одиграла нам је, еротичан а пристојан, трбушни плес. Бубе су зујале са музиком. Газдине смеђе очи су поплавиле на рубовима. Слушајући га, приметио сам да ми је језа са воде ушла у кости. Можда је то било дејство трагичне легенде коју сам први пут чуо. Легенду о постанку овог веома изолованог места испевала је сама Тара. У стихове ју је уклопио Јово Марић, из оближњег села Тепаца. Уз помоћдве крушковаче, та прича ми је напунила очи сузама. Желео бих да је поделим са читаоцем. Једном давно две сестре Бојана и Тројана [тако се зову пећине над местом] волеле су истог младића, Радована. Он је волео обадве и није могао да се одлучи. Ово није весела прича, у њој нема шале, ни свадбе, ни крштења. Радован је закључио да: Љубав болест што нема лијека \ крај је дошо мојега вијека. Две сестре су одговориле као Антигона. С тобом ћемо обадвије вала \ Ил у воду или на вјешала. Троје љубавника нису могли да се одлуче. Нису могли да се растану. Онда су се ухватили за руке. Са плавичасте литице заједно су скочили у Тару.

   И од тога жалоснога дана

   Лука доби име Радована.