Живот у воденици

Доњи Стајевац код Трговишта – Игром судбине, десеточлана породица Стојичевић из Доњег Стајевца код Трговишта, у близини српско-македонске границе, десетак година живи у воденици коју јој је на коришћење уступила фирма "Радост". Ово предузеће више не постоји, а, како за "Политику" каже глава породице Добривоје (47), и он и супруга Зора (42) остали су без посла. "Зато гледамо да обезбедимо комад хлеба, да преживимо, па свако од укућана који може да ради прихвата се неког посла", вели Добривоје.

У адаптираној повећој просторији, где су некада воденичари складиштили кукуруз, пшеницу, овас и раж, са омањим преграђеним ходником који собу одваја од воденичног камена и "бучила", живи Добривоје, његова супруга Зора и деца: Игор (23), Малиша (22), Момир (21), Мирослав (15), Срђан (13), Данијела (11), Иван (6) и Ивана (6). Са њима, однедавно, живи и Игорова супруга Александра, која очекује принову.

– Било би нас 12, да не дође неко амле (непогода) и однесе све: шипурке, печурке и биље за које је могла да се узме лепа парица. Узеде нам и Сузану, моју љубимицу, која тек напуни 15 година – сузних очију прича Добривоје и показује свој дом (воденицу) у који се улази кроз од дасака склепана врата, а онда у собу.

Испод великог прозора, на коме је уместо стакла прикован најлон, у челу је кревет. Ту спавају Добривоје и Зора. На креветићу су близанци Ивана и Иван. У ћошку лимена пећ, око које су се сви окупили, јер је тог дана почело да дува и да пада снег. Са унутрашње стране дрвених врата, забијени ексери на којима је окачена целокупна одећа, јер места за шифоњер нема. У соби су три кревета у којима спавају њих деветоро. Зид је, како каже Зора, иако кречен за Васкрс – чађав, љускав и испуцао, па прети да због јаче зиме попусти и појаве се рупе.

– Рупе су биле и до сада, закрпимо их блатом помешаним са сламом – вели Добривоје и показује своје интервенције на плафону који је попустио, па је повећи отвор на њему облепљен најлоном. Ту се, вели домаћин, некада улазило на таван воденице, па су га затворили да не дува.

– Само сам се са Игором и Малишом породила у болници, све остале сам на свет донела код куће, уз помоћ Добривоја. А Ивану и Ивана сам сама донела на свет. Тог јутра, Добривоје оде у Трговиште да ради. Осетих болове, шта ћу, легнем на линолеум, изађе једно, пресечем врпцу маказама и залепим селотејпом. Почнем да се умивам, кад осетим нешто мрда. Кад, оно, још једно. Изађе зачас. Оперем се врућом водом, децу окупам, увијем у чисте крпе и сачекам Добривоја који са чудом гледа, крсти се и говори: божја воља – прича Зора.

Као школарци, Срђан и Данијела су слушали доста прича о воденицама и воденичарима. Неке су их плашиле, али су брзо увидели да су то само приче.– Не бојимо се ничега, јер стварно ништа од тога што се прича нема у воденици – кажу Срђан и Данијела.

Добривоје је придошлица у Доњем Стајевцу, где је дошао из Сурлице, села испод Чупиног брда, на граници са Македонијом. Био је рудар у Алексинцу и Кривој Феји. Запослењем у "Пчињи", мислио је да је решио проблем, али је, како каже, "изедоше аламани", па се запослио у предузећу "Радост", на утовару дрва. "Кад видоше колико деце имам, дадоше ми воденицу да се сместим", прича Добривоје, и додаје: "’Радост’ убрзо постаде жалост, пропаде, а ја остадох на улицу".

– Идем у дрва, берем, товарим, јер друго нема. Лети беремо печурке, боровницу, шипурке и биље. Косим, али има нас много, а посла мало. Дневница, зависи од посла, износи од 200 до 700 динара. Гледамо да обезбедимо комад хлеба, да преживимо – кажу Добривоје и Зора и додају да их стално помаже Буба Миловановић из "Животне помоћи" и маркет "Дрвопромета", који је упутио пакет хране.– Раније смо децу очували захваљујући кози. Отроваше нам је комшије, кажу прави им штету – жале се Стојичевићи.

Напомињу још да не добијају никакву новчану помоћ. Дечји додатак не примају, пошто им је речено да их не следује јер имају превише деце! Радост због унучета замењује брига – како ће прегурати зиму.