Заштитимо домаће

Пре него што је са екипом из месне заједнице скокнула до Златибора на „замену” еритроцита, бака је на вратима фрижидера оставила проверени рецепт за справљање зимнице: препоруке Народног и Патиног кувара, унапређене сопственим вишедеценијским искуством.

„Сине, црвене паприке – најбоље су лесковачке, не шкртичари! – опери, испеци, очисти, па их оцеди у мрежастом џачићу. Затим их самељи у машиници за месо, крупније или ситније, по вољи, а онда смесу у великој шерпи испржи на уљу. Док пржиш, пиле мамино, певај старе врањанске, у томе је тајна доброг ајвара. Потом стави со и есенцију и све заједно сипај у вреле стерилисане тегле. Кад се охладe, нека их снајка повеже целофаном, то може и она, и поређа на полицу у шпајзу. Краставчиће прелиј прокуваним и охлађеним пресолцем. Не заборави зрнца коријандера! Држи се традиције, чедо моје, најлепши џем је кад шљиве исцепаш напола, пошећериш и испечеш у рерни. Повремено благо промешај варјачом, а на крају зачини румом. И обавезно етикетирај: заштитимо, сине, домаће!”

– Не пада ми на памет да скапавам поред шпорета! Нисам ја ајваруша као неке моје колегинице. Увукла им се прженција у фризуру, до Нове године неће испрати смрад сирћета из косе, као да су хотелске куварице, а не маркетинг менаџерке! Уосталом, теби се мамица све време обраћа: сине, пиле, миле... Цврц! Зна да мене и не занима упржена канцерогена храна, па макар је звали и националном! – сасекла ме супруга.

Где да оставим децу без зимнице! Какав бих ја то отац био! Довољно је што имају модерну мајку. Па нећемо ваљда сви да живимо на муслију! Надалеко је познат квалитет тог „јела”. Конзумента експресно суши као харингу: није здраво заокругљен, нема црвене образе, поглед му блуди и убрзо постаје – пацијент!

Не могу ни да замислим зимски доручак без „бакине кухиње”. Мешам ајвар. Наливам есенцију. Прштим шљиве. Кипујем шећер из џака. Изеш мезе без корнишона! Још есенције! И палачинке без џема с љуспицама. Још малчице шећера. Дааа, рума, рума... кло-кло-кло... О-хо-хо!

Истовремено радим на „три разбоја” и певам старе врањанске – додајем чаробни састојак. Џабе Словенцима што су нам дрпили бренд, кад не знају кулинарску тајну. Никад неће направити ајвар с душом.

„Из бању иде шејтан девојче, нане мила нане, шејтан девојче. Из бању иде, избањало се, нане мила нане....”, одабрах најлепшу „јужну”. Замишљам како се девојче избањало. Мирише ли мирише. Еее... У туфнастим шерпама се крчка, обузима ме милина, дремка ми се... „Избањало се, нагиздило се, нане мила нане, нагиздило се...”, певам све спорије. Склопио сам очи на секунд. Спустио главу на радну површ стола...

Девојче се намонтирало, баш, баш скоцкало, све по пе-есу, гази лаким кораком... Кад – дим! И то љут! А нисам ставио ниједну љуту паприку! Нане мила нане, поцрнео ми ајвар! Џем ми, море, загорео! Краставчићи, лелке бошке, побелели...

Етикетирану, фабрички запаковану зимницу – словеначки ајвар, македонске краставчиће и хрватски пекмез – наручио сам преко синдиката у фирми на дванаест рата. Хумани синдикалци прискочили ми у помоћ у зао час. Да не беше ових добрих људи, не знам шта бих назиму радио без залиха „домаћих специјалитета”. Срећом, њихови активисти се уопште и не баве правима запослених, већ успешно тргују по предузећу. Домишљате колеге досетиле су се да послодавац не може бар две године да их отпусти ако постану „функционери у плавом комбинезону”. Тако је дошло до синдикалног бума – за сада имамо пет радничких организација. Једна ваља зимницу, друга школски прибор, трећа води на летовање, четврта шаље код „најбољих” приватних зубара...

Ако провалим коју област велепродаје нису покрили, могао бих и сам да оснујем подружницу. Да и ја шљакерима утрапим нешто: пашће провизија, а и задржаћу место у компанији. Стиже врућа радничка јесен. Треба што пре постати „фотељаш”. Заштитити домаће.