КОСОВСКИ БОЖУРИ

Свако се брине о ономе што га највише жуља, па није необично да су делегације Срба и косовских Албанаца пренеле комад Балкана у Њујорк лобирајући по коридорима палате УН на Источној реци против признавања независности Косова, односно за то признавање.

Председник Борис Тадић уверен је да ће блокирати Фатмира Сејдиуа који уз америчку помоћ покушава да придобије гласове још 30-ак држава Африке, Кариба и исламског света.

„Верујем да смо направили значајан дипломатски успех и убеђен сам да неће бити масовних признавања, упркос свим притисцима на међународном плану који су инерција раније политике САД”, рекао је Тадић изражавајући опрезну наду да би таква политика могла да буде промењена у будућности, посебно после Обаминог говора у УН.

Обамин мултилатералан приступ крупним питањима, попут нуклеарних арсенала или глобалне климе, драматично се разликује од постулата спољне политике његовог претходника, али то никако не значи да ће мењати курс на сваку задату тему.

Добро је што је Тадић оптимиста, то му је у опису радног места. Али, распиривање оптимизма може да има и нежељене ефекте. Како је лепо ове недеље на страницама „Политике” коментарисао Владимир Тодорић, директор Правног форума, термини „наставак борбе за територијални интегритет” или „пребацивање борбе из политичке у правну арену” јесу на неки начин легитимни „јер осликавају за већину грађана оправдане политичке циљеве”, али „онда нико не треба да се чуди таласу националне мобилизације… борба и арена захтевају неког непријатеља, зар не”.

Уверен сам да је Косово једно од оних питања која припадају континуитету америчке политике. Обама ће следити Џорџа В. Буша. Емотивно декодирање говора америчког председника у УН лепо звучи, али одудара од чињеничног стања. А оно је следеће:

И пре једностраног проглашења независности, фебруара 2008, Косово је уживало неподељену подршку на Капитол Хилу. Темеље које је ударио Бил Клинтон надградио је Буш. Обама је поставио кров. Почело је и пре него што је ушао у Белу кућу.

У дану проглашења косовске независности, сенатор из Илиноиса издао је саопштење у коме понавља став Бушове администрације да је Косово „јединствен случај” и да не може да буде преседан за било кога у региону или свету.

Став према Косову употпуњен је реченицом: „Србија и њени људи такође су тешко пропатили током последње две деценије… Уверен сам да уз нашу помоћ Србија и Косово могу да постану модели демократског и економског раста и да њихови људи упознају светлу будућност”.

Да би се боље упознао са стварима на терену, Обама септембра 2008, тада већ у својству председничког кандидата демократа, на Косово шаље личног саветника, Ричарда Холбрука, који Приштини преноси поруку да ће „сенатор Барак Обама наставити да на сваки могући начин подржава Косово”.

Иако је Обамин кандидат за потпредседника, Џо Бајден, годинама пре тога показао да је један од главних поборника косовске независности, многи Албаноамериканци, бирачи демократа, у то време још нису сигурни шта Обама мисли, јер је током балканских конфликта био одсутан из америчке националне политике.

Да би развејао сумње, Обама два месеца пре избора први пут директно комуницира са заједницом америчких Албанаца. „Подржавам независност Косова и његову жељу за пуним суверенитетом”, написао је у писму Националном савету америчких Албанаца. „Верујем да САД треба да помогну развоју снажне демократије на Косову која ће бити гарантована применом закона који штите интересе свих људи. Подржавам интеграцију Косова у евроатлантске институције, а то ће најбоље бити остварено стварањем слободног, толерантног и богатог друштва које промовише права мањина и штити верске и споменике културе”.

Недељник Албаноамериканаца „Илирија” преноси Обамине речи да снажно подржава независност и демократске процесе Косова и да ће се, уколико буде изабран, лично ангажовати на јачању „суверенитета Републике Косово”.

Фебруара ове године Обама је упутио писмо председнику Сејдиуу коме истиче да ће и у годинама које долазе САД наставити да развијају добре односе с Косовом.

Крајем фебруара, приштински дневник „Коха диторе” пише да су председник Сејдиу, премијер Хашим Тачи и шеф дипломатије Скендер Хисени добили лична уверавања од државне секретарке Хилари Клинтон да ће Обамина администрација лобирати по свету како би се повећао број земаља које признају косовску независност.

Пошто је у првим месецима Обамине администрације Косово примљено у ММФ, следи период у коме се Обама окреће приоритетима спољне политике: Блиском истоку, Ирану, Русији, глобалном загревању. Косово одлази на маргине.

Потом, да би показао да периферни регион светске политике ипак није сасвим испустио из вашингтонске визуре, Обама у мају на Балкан шаље потпредседника Бајдена. Поруке које су поводом Косова тада могле да се чују такође су веома јасне:

„Ова независност, иако млада, иреверзибилна је и од критичне је важности за стабилност и прогрес овог региона”, рекао је Бајден у Сарајеву. У Београду је потврдио различитост ставова САД и Србије прецизирајући да од Београда не очекује да призна независност Косова, али да од Србије очекује да по питању Косова сарађује са ЕУ и другим међународним факторима.

Дан касније у Приштини је потврдио америчку приврженост независном и сувереном Косову, „једном Косову на свој својој територији”, похвалио прогрес учињен током годину дана независности и обећао наставак подршке „све док је Косово посвећено свим својим грађанима”.

Власти у Приштини не морају да брину око Американаца. И не пропуштају ниједну церемонијалну или какву другу прилику да покажу колико им је стало до америчке подршке. Премијер Тачи поводом осме годишњице напада на САД шаље Обами писмо у коме га дирљиво подсећа да становници Косова и данас деле бол са жртвама тероризма и да ће увек памтити „кључну подршку” коју су САД дале „слободи и независности Косова”.

Коначно, током кратког сусрета у среду, на пријему који је амерички председник приредио за учеснике Генералне скупштине УН, председник Сејдиу је ипак успео да се избори за неку реч, па је Обами захвалио на досадашњој подршци САД изражавајући наду да ће „специјални односи” и даље јачати.

Какав је третман добио закључујем из податка да су га примили Обамин саветник за националну безбедност Џејмс Џонс и помоћник државног секретара за Европу Филип Гордон.

Обама је показао да је спреман на озбиљне заокрете, тамо где мисли да су потребни. Спреман је на „ресетовање” односа како би се избегли конфликти. Али, када боље размислим, његова политика према Косову не личи на „инерцију раније политике САД” о којој говори Тадић. Обама је у случају Косова – без инерције јер јој доказано није склон – одабрао је континуитет.