И прекобројни могу да зарађују

Сваки пут када из Вашингтона стигне у Београд, Душан Вујовић, српски професор већ двадесет година на „привременом” експертском раду у Светској банци, прилично времена које је намеравао да посвети родбини, пријатељима и студентима, подели са шалтерским службеницима. Недавно је, да би сазнао да при уплати пореза на имовину дугује још 211 динара затезне камате, потрошио двоструко више на таксирање до општине, а да не говоримо о изгубљеном времену. И то само зато што је неко службеницима строго забранио да телефоном дају информације. Морао је и на пут до родног Пожаревца да би завршио административне послове које би у нормалној држави могао да обави Интернетом из Америке, или бар из Београда.

Сваки пут се пита, ако опет буде требало да „доказује” држави оно што она сама најбоље зна, зашто му у томе не би помогао неки „прекобројни општински чиновник”, и зашто паре које је на то ионако потрошио не би уплатио у државну касу. Зашто држава вишак службеника не би ангажовала за услуге „испред шалтера”, наравно, по утврђеној тарифи, као што постоје административне таксе за услугу „иза шалтера”? Чиновник би тако себи могао да заради плату, не од мита и обављања послова преко везе, већ од државе – која би „брзу услугу” наплатила од грађана вољних да то плате.

Додатни бизнис за полицајце

Професор Вујовић има и позитивних искустава са српском администрацијом. Али у Вашингтону. Тамо је пасош платио четири пута скупље, него што би овде али, каже, са задовољством – уз заказивање преко Интернета, без чекања у реду. Добрих примера, додаје, има и у Београду: наплата паркинга преко мобилних телефона је добра услуга са минималним трошком.

– Зашто и Србија, као многе земље, не би продавала услуге безбедности? Вишак људи у војсци и полицији могла би да уступи фирмама, банкама и другим организацијама за обезбеђење људи и објеката. Они би као и остали државни службеници примали плату од државе, а држава би трошак покрила наплатом од корисника услуге. По веома разумним ценама од 10 до 20 евра месечно добила би се најквалитетнија заштита кућа, станова или аутомобила од крађе, уз позитивне ефекте на буџет. И прекобројне сестре у болницама могле би да раде за државу, али на терену, пружајући здравствене услуге људима који хоће да плате њихов долазак у кућу... И бољи кревет и соба са телевизором у болници није медицинска, већ хотелска услуга и уместо да се дели као привилегија, може да се наплати...

Ово су, по професору Вујовићу, само неке од мноштва могућности које држава може да искористи како би „уштедела, више приходовала и избегла политички и социјално непопуларно и са становишта економских ефеката дискутабилно отпуштање прекобројних радника у јавним институцијама”.

– То што у Србији сваки трећи запослени ради у јавном сектору није нормално и није фискално одрживо. Међутим, смањивање трошкова отпуштањем вишка људи, када то није резултат увођења нових технологија, крајње је контрапродуктивно и отпори су велики. Пре свега, зато што се отказима за помињаних 14.000 људи (само три процента укупно запослених у државном сектору) готово ништа не добија. Трошак се са плата само сели на отпремнине, накнаде за незапослене и пензије. Да би уштеда покрила трошак једнократне отпремнине, требало би да прође пет-шест година. А и без тога половина наших пензионера пензионисана је превремено, објашњава Вујовић.

Уместо да се политичари гложе око бачене коске – да ли отпуштати раднике или подизати порезе, Вујовић решење види у уштедама, подизању ефикасности јавног сектора и обезбеђењу додатних прихода који не делују рестриктивно. Много би боље било, каже, извршити рационализацију служби, учинити их ефикаснијим, скратити услуге тамо где је то могуће без пада квалитета, а вишак људи преусмерити на пружање услуга које би држава наплаћивала.

Замазивање очију ММФ-у

– Није циљ да се Међународном монетарном фонду замажу очи планом отпуштања људи. Циљ је да живимо у оквирима својих могућности, и да не жртвујемо оно што не морамо, него оно што није битно. Суштина договора са Фондом је: добићете више ресурса за покривање дефицита у време кризе, али не смете да претерате, да дођете у неодрживу фискалну позицију. Ако не желите да повећате порезе, што је разумно пошто делује рестриктивно, морате да раширите базу опорезивања и смањите расходе. Истина, у принципу то је лако, а у пракси – јако тешко. Посебно што неко мора да се бави непопуларним мерама елиминисања сиве економије и резања трошкова, објашњава Вујовић.

То се најлакше ради постепено, у склопу средњорочног оквира јавних расхода државе који, констатује Вујовић, влада годинама не успева да дефинише.

– Нико не тражи да већ следеће године Србија буде без дефицита, али жели да види шта ће бити за четири-пет година. Очекује се да неко каже „не можемо да затворимо прекобројне школе у следећој години, учинићемо то за две-три наредне године”. Али то нико не жели. То ће служити као предмет политичке игре, полигон такмичења министара и политичких странака, региона, градова...

Да би се смањили трошкови, подсећа Вујовић, неко мора да буде заинтересован да трошкови стварно буду нижи, а не да се крије док грмљавина не прође и затим настави по старом.

Неко овде, а не у ММФ-у и Светској банци, каже, мора да донесе одлуку: „Рецимо, затворићемо школу са три ђака, али децу нећемо оставити без образовања, обезбедићемо бесплатан превоз и то ће коштати мање него трошкови грејања школе, плате учитеља и помоћног особља...”

– Било би нам много теже да разговарамо о овим проблемима, да је свима другима добро. Ми реформе нисмо довели до краја и клизили смо у проблеме независно од кризе. Ова криза је идеална шанса за поправни испит. Шанса да завршимо реформе започете пре двадесет година. Прилика да комплетирамо структурне промене и истовремено одговоримо на кризу. Утолико пре што, уз све отежавајуће околности, постоје неке олакшавајуће – добили смо више ресурса (и од ММФ, добићемо и од Светске банке) и више времена него што бисмо иначе имали, закључује Душан Вујовић.

Весна Јеличић

-----------------------------------------------

Три дана у школи, два на Интернету

Деца, посебно ђаци путници, могу три дана да иду у школу, а два да користе Интернет. Предлог звучи револуцинарно, али професор Вујовић тврди да је то и у Србији могуће.

– Србија (ЕПС) има 2.600 километара оптичког кабла великог капацитета који је готово потпуно неискоришћен. Мале допунске инвестиције могле би да обезбеде сигурно десет пута брже и скоро двадесет пута јефтиније Интернет, ТВ и телефонске услуге до свих корисника у Србији. До сваке куће до које је стигла струја стигао би и брзи Интернет и јефтина телефонија. Потребно је да држава натера своје монополе да разговарају и доносе решења у корист грађана Србије. И да сами зараде. Не максималним ценама и малим количинама, већ ниским ценама и великим обимом. То подиже конкурентску способност Србије, смањује трошкове јавног сектора. Директан гигабитни приступ „кичми” глобалног Интернета омогућио би да сваки постојећи или нови бизнис добије могућност изнајмљивања посебних брзих комуникационих канала за размену података, видео-конференције. Без тога мало фирми ће желети да дође у Србију. Мали део уштеде која би се на овај начин остварио био би довољан да све школе, посебно сеоске школе и ђаци путници, добију бесплатне компјутере и бежични приступ Интернету, указује Вујовић.