Сусрети култура у Печују

Мирјана Мариншек Николић, књижевница и мултимедијална уметница, у београдској издавачкој кући „Чигоја штампа” објавила је нову књигу „Панонски триптих, огледи о Добровићу, Крлежи, Вазарелију”. Књига ће, у оквиру манифестације „Дани европске баштине”, бити представљена вечерас у 19 часова у Библиотеци града Београда, а у разговору учествују проф. др Ирина Суботић, историчар уметности, Добрила Стојнић, драмска уметница, и ауторка.

По речима Владимира Арсенића, ово дело представља интересантну crossover студију о три човека, спојена на чудновати начин, у Печују. „Добровић, Крлежа и Вазарели из овог занимљивог текста исијавају оном енергијом која је потребна да би се створило аутентично уметничко дело”, каже Арсенић.

„Панонски триптих” Српско-барањскo удружење из Печуја превешће на мађарски језик и представити га у Печују, а издавач „ТИМП Киадо” из Будимпеште, понудиће га на енглеском, немачком, мађарском и турском језику.

Ваша књига посматра традицију града, и приказује га у укрштају култура, у лирском светлу стваралаштва…

Писац је окренут сећању у коме тражи и меморише будућност. У том смислу је и моја књига, „Панонски триптих – Огледи о Добровићу, Крлежи, Вазарелију”, имаго Печуја. Композицији овог града пришла сам из више различитих визура; проговорила о њој истовремено кроз дела више стваралаца. Печуј је град мешања, прожимања и преплитања међусобно различитих култура. Град традиције. И различитости. Управо те различитости, слично уметничком делу, својом хармонијом побуђују у посматрачу (што да не и моја лирска?) промишљања о културној баштиниПаноније.

Размишљате о Крлежи, Вазарелију, Добровићу, који су живели у културном миљеу Печуја. Да ли су ти уметници, сваки у свом медију, говорили о сличним стварима?

Читалац може да се упита какав однос постоји између печујских уметника: Добровића-сликара, Вазарелија-графичара и Крлеже-писца, и места о којем пишем? У дугом стваралачком узрочно-последичном низу, дело је резултат надарености појединца, али и одраз уметничке и историјске мапе тог времена. За мене је то био сусрет култура. Мађар Виктор Вазарели, у својој оптичко-кинетичкој теорији, подстиче идеју друштвене и социјалне функције уметности. Слика, тврди Вазарели, није потпис изолованог уметника, јер човек више није на једној, а свет на другој страни. Добровић и Крлежа, Марко Ристић и други оснивају напредни лист „Данас”, што је Добровић, пак, овековечио на свом великом платну из 1934. године.

Пишете о сликама, мислите у сликама, и сами цртате, излажете чак и изван наше земље.

Линија и боја служе једном циљу: да прибележе и сачувају предмет пажње ствараоца. Свеједно, лик или фигура, цртеж је начин гледања. Он говори о себи самом. Увлачи се у још неисписане странице рукописа; прати пишчев ритам текста. Есеја, романа, путописа. Mинијатурe су одредиле мој сликарски избор – цртеж, у оловци, пастелу, малих формата, што се наставило многобројним изложбама у земљи и свету. Минијатуром у Милановцу и БИМПЕ у Канади, изложбама у Далијевом Кадакесу, Шпанији, Мини артом у Мађарској, Арт клиником, Галеријом СКЦ-а…

Да ли код нас постоји довољно разумевања за мултимедијалне уметнике?

Савремена уметност је један велики калеидоскоп; вишемедијске изложбе и пројекти још увек су ретки. У постојећим галеријама у свету, ствари се одвијају мало другачије. О искуствима те врсте причаћемо када се вратим из Истанбула, са Међународног фестивала Art for peace,где је мој вишемедијскипројекат „Pecs, Istanbul 2010” изабран да представља Србију.