Сенка на добру вест

Из Народне банке Србије стигла је кончано добра вест. У току прошле године остварен је рекордни раст нове девизне штедње. Последњег дана 2007. у тој "касици прасици" накупило се 4,8 милијарди евра. Само лане грађани су банкама поверили на чување непуних 1,5 милијарди евра. Чак 44,2 одсто више него у 2006. Та сума премашује све што је прикупљено у 2001, 2002, 2003. и 2004. заједно.
Такав резултат, у саопштењу НБС, тумачи се као "враћање поверења грађана у банке и све већу афирмацију самог института штедње". Као додатак таквој оцени истиче се и све повољнија рочна структура улога - чак 68,4 одсто штедних партија односи се на депозите орочене на годину дана и дуже. Тиме се, закључак је НБС, "потврђује да штедња грађана постаје све битнији елеменат домаће акумулације као извора кредитне активности банака".

Чак и да се на овакву добру вест одмах не стартује питањем, а колико кошта тај извор, објективно се намеће неколико недоумица. Без имало жеље да се на овакав резултат баци било каква сенка, или прикаже у неком неповољном светлу, прва идеја је - а где је ту наш мучни динар. Шта је с њим? Летос се добро носио са евром зачуђујуће повећавајући вредност. Сада се, крајем прошле и почетком ове године, мало оклизнуо, али, ипак, још добро плива.

Иако званични подаци за динарску штедњу мало касне, током прошле године штедња у званичној националној валути била је око десет милијарди динара. Два-три одсто од укупне штедње. Да ли је и то знак поверења у "институцију штедње"? Јесте. Али, веома слабашан.

Једном проћердано поверење грађана у банке, па и институцију штедње, са незамисливом инфлацијом, разним Јездама и Дафинама, али и спорим опоравком стандарда највећег броја становника, не може се задобити и повратити преко ноћи. Потребни су не само време већ и мноштво конкретних потеза економске политике, централне банке, пословних банака, али и целокупног система, па и судства, којим се враћа сигурност и поверење.

Држава, за сада, гарантује, у случају банкротства неке банке, само за улог до три хиљаде евра. Некада, у јуначко социјалистичко доба, за све штедне улоге, без ограничења, гарантовали су држава и тадашња народна банка. Али, тај детаљ није од пресудне важности за ову причу.

Њена суштина је у нечем другом. О одавно испуштеном поверењу у динар. Наша валута већ деценијама није мерило вредности, а још мање "средство за згртање блага". Динару се не верује. Свака иоле озбиљнија трансакција израчунава се и плаћа у еврима. И најмања цркавица динара бежи у евро или неку другу јачу валуту. Огледало тога је и раст "нове" девизне штедње. Са старом ћемо се још борити до 2016.

Добро је што расте девизна штедња, али је, економски гледано, сасвим разумно питање јачања поверења у динар и динарску штедњу. Тај посао, међутим, не може бити сведен само на НБС или примамљивију каматну политику банака. То, понајпре, мора бити задатак државе и њене економске политике у којој је недопустива двоцифрена инфлација, непоштовање уговора или све већи број незапослених.