Senka na dobru vest

Iz Narodne banke Srbije stigla je končano dobra vest. U toku prošle godine ostvaren je rekordni rast nove devizne štednje. Poslednjeg dana 2007. u toj "kasici prasici" nakupilo se 4,8 milijardi evra. Samo lane građani su bankama poverili na čuvanje nepunih 1,5 milijardi evra. Čak 44,2 odsto više nego u 2006. Ta suma premašuje sve što je prikupljeno u 2001, 2002, 2003. i 2004. zajedno.
Takav rezultat, u saopštenju NBS, tumači se kao "vraćanje poverenja građana u banke i sve veću afirmaciju samog instituta štednje". Kao dodatak takvoj oceni ističe se i sve povoljnija ročna struktura uloga - čak 68,4 odsto štednih partija odnosi se na depozite oročene na godinu dana i duže. Time se, zaključak je NBS, "potvrđuje da štednja građana postaje sve bitniji elemenat domaće akumulacije kao izvora kreditne aktivnosti banaka".

Čak i da se na ovakvu dobru vest odmah ne startuje pitanjem, a koliko košta taj izvor, objektivno se nameće nekoliko nedoumica. Bez imalo želje da se na ovakav rezultat baci bilo kakva senka, ili prikaže u nekom nepovoljnom svetlu, prva ideja je - a gde je tu naš mučni dinar. Šta je s njim? Letos se dobro nosio sa evrom začuđujuće povećavajući vrednost. Sada se, krajem prošle i početkom ove godine, malo okliznuo, ali, ipak, još dobro pliva.

Iako zvanični podaci za dinarsku štednju malo kasne, tokom prošle godine štednja u zvaničnoj nacionalnoj valuti bila je oko deset milijardi dinara. Dva-tri odsto od ukupne štednje. Da li je i to znak poverenja u "instituciju štednje"? Jeste. Ali, veoma slabašan.

Jednom proćerdano poverenje građana u banke, pa i instituciju štednje, sa nezamislivom inflacijom, raznim Jezdama i Dafinama, ali i sporim oporavkom standarda najvećeg broja stanovnika, ne može se zadobiti i povratiti preko noći. Potrebni su ne samo vreme već i mnoštvo konkretnih poteza ekonomske politike, centralne banke, poslovnih banaka, ali i celokupnog sistema, pa i sudstva, kojim se vraća sigurnost i poverenje.

Država, za sada, garantuje, u slučaju bankrotstva neke banke, samo za ulog do tri hiljade evra. Nekada, u junačko socijalističko doba, za sve štedne uloge, bez ograničenja, garantovali su država i tadašnja narodna banka. Ali, taj detalj nije od presudne važnosti za ovu priču.

Njena suština je u nečem drugom. O odavno ispuštenom poverenju u dinar. Naša valuta već decenijama nije merilo vrednosti, a još manje "sredstvo za zgrtanje blaga". Dinaru se ne veruje. Svaka iole ozbiljnija transakcija izračunava se i plaća u evrima. I najmanja crkavica dinara beži u evro ili neku drugu jaču valutu. Ogledalo toga je i rast "nove" devizne štednje. Sa starom ćemo se još boriti do 2016.

Dobro je što raste devizna štednja, ali je, ekonomski gledano, sasvim razumno pitanje jačanja poverenja u dinar i dinarsku štednju. Taj posao, međutim, ne može biti sveden samo na NBS ili primamljiviju kamatnu politiku banaka. To, ponajpre, mora biti zadatak države i njene ekonomske politike u kojoj je nedopustiva dvocifrena inflacija, nepoštovanje ugovora ili sve veći broj nezaposlenih.