Дерипаска дужан 20 милијарди долара

Од нашег дописника
Москва, 29. септембра – Донедавно најбогатији Рус и један од десет најбогатијих људи на планети, дугује данас више од двадесет милијарди долара и рекордер је на списку оних које је криза највише погодила. Олег Дерипаска изгубио је, према недавно објављеним подацима, између 25 и 38 милијарди долара! Стицај околности је хтео да током „ситих година” Дерипаска купује активе многих фирми, али као да је бирао оне области које ће највише пострадати – обојене метале (звали су га краљем алуминијума), аутомобилску индустрију, грађевинску...

Снимак из Пикаљова на коме се види како је Владимир Путин натерао Дерипаску да потпише одлуку о исплати личних доходака радницима и о наставку производње у фабрикама које је претходно зауставио, а онда га још и подсетио да је заборавио да му врати оловку, и данас је међу најпопуларнијима на Интернету. Новац којим је, у року од само неколико сати, радницима исплаћено по шест заосталих плата био је државни, а у замену за тај кредит Дерипаска је заложио део својих актива. Он је, уосталом, често говорио да је у сваком тренутку спреман да свој бизнис уступи држави, а како данас стоје ствари, то му се може и догодити – у органима управе свих његових компанија већ седе и представници државе која му је дала огромне кредите.

Уколико влада одлучи да те дугове конвертује у акције, Дерипаска ће бити само бивши олигарх. Али таквог расположења у држави још нема иако је сам Дерипаска, како је недавно изјавио, нудио ту варијанту за неке од својих компанија. Ма колико парадоксално изгледало, олигарсима који су узели милијарде кредита (а то су готово сви) највише одговара да држава преузме њихове фирме. Разлог је прост, за двадесет година они су у њих улагали тачно онолико колико је било неопходно да не престану да функционишу. Није било ни нових машина, ни модернизације, ни инвестиција.

Изузетака има, али они само потврђују правило. Власници су сав приход исисали, што у облику дивиденди, што плаћајући непостојеће услуге и дугове (својим) фирмама у иностранству. Ако би успели да држави уместо враћања кредита уступе своје компаније, био би то за њих идеалан посао – пропала фирма за огроман новац.

(/slika2)Истини за вољу, један део страних инвестиција које су током протекле деценије нахрупиле у руску економију, такође је био њихов. Они су, међутим, били спремни за кризу па су се потрудили да током прошле године, док им је држава давала кредите са минималним каматама, наставе да извлаче новац, најчешће у облику дивиденди или тако што је главна фирма у холдингу (наравно губиташ) давала кредите својим фирмама ћеркама – у износу који превазилази вишегодишњу добит фирме. У томе је, према недавно објављеним подацима, предњачио управо Дерипаска. Његов „Русал Краснојарск” исплатио је на име дивиденди 103 посто чистог прихода компаније, а три „Русалове” фирме, за девет месеци прошле године, укупно око 460 милиона долара.

Да би некако спасао своје фирме Дерипаска се вратио на директорска места у „Базелу” и „Русалу”, а сваке недеље посети бар три своје компаније. Ради, каже, 16 сати дневно, и покушава да реструктурира дугове. За фабрику аутомобила ГАЗ, то му је и успело – враћање кредита му је одложено на пет година, а постоји могућност да „Опелу”, чији је сувласник недавно постала руска „Сбербанка”, управо у ГАЗ-у почне да монтира аутомобиле. Управо је почео да гради једну нову хидроелектрану, а са 73 светске банке(!) успео је да се договори о реструктурирању осталих дугова.

Поред тога, његово присуство је позитивно утицало на рад алуминијумског гиганта – производња је, према извештајима за први квартал, постала за четвртину ефикаснија. Уз то, очекује се пораст цена алуминијума у последњем кварталу ове године, а за сваки случај, део актива може и да прода. Све у свему, верује се да ће се „ишчупати”.

----------------------------------------------

Препродавац шећера

Биографија Олега Дерипаске слична је биографији његових колега богаташа који су стасавали у временима кризе. Рођен у малом совјетском градићу, одрастао код родитеља својих родитеља. Завршио економију на Ломоносову. Зли језици тврде да је од тренутка уписа до окончања факултета прошло само 4 године (на Ломоносову се студира 5 или 6, зависно од факултета). И да је за то време успео чак и да одслужи војску (2 године). Као и сви спретни млади људи тог времена, већ у студентским данима почео је да се бави бизнисом, или како се то тада говорило, и више одговарало истини – шпекулацијама. Између осталог, препродавао је и шећер, и „направио супер посао продавши десетине тона шећера једној државној организацији и зарадио суму из бајке”.

Први прави посао добио је у државном предузећу – најпре у Управи вредносним папирима Државне банке СССР, потом, од 1990. (мада му је било само 22 године) постаје финансијски директор „Војне инвестиционе-трговинске компаније” (ВИТК) да би после само две године постао и директор фирме. Неки медији инсинуирају да је у то време успоставио контакте са КГБ-ом који су му касније били од велике користи. После тога следи низ фирми којима је управљао, а када је почела приватизација у СССР-у и када су радницима подељени ваучери а нико није знао шта је то, Дерипаска их је откупљивао најчешће само за боцу вотке...

Следи формирање бројних фирми на Кипру, спајања, раздвајања, подметања, везе са политичарима...

(/slika3)Дерипаска први почиње да тргује акцијама фабрика алуминијума. Контролни пакет акција Алуминијумског комбината баснословне вредности продат је за 23 милиона долара од чега је 37 посто акција припало фирми Олега Дерипаске. Постаје директор банака, фабрике вагона, молибдена и чега све не, доводи их до банкротства, а онда купује. Неки људи у његовој близини гину, неки беже из земље, а Дерипаска почиње да се креће са обезбеђењем и да се вози блиндираним аутомобилом.

Током 1999. године постаје председник индустријске групе „Сибирски алуминијум” („Сибал”) а ускоро се уједињује са Абрамовичем и тако настаје „Руски алуминијум” („Русал”). Купује акције великих алуминијумских комбината и преузима контролу над готово свим великим предузећима. У децембру 2001. „Сибал” мења име у „Базни елеменат” („Базел”).

Почетком 2002. Абрамович му продаје свој део у аутомобилском холдингу „Руспромауто”, а 2003. и 2004. године и 50 посто акција „Русала”. Тако је постао власник Фабрике аутомобила Горки (ГАЗ) а партнерство са Абрамовичем је окончано. Купује грађевинске фирме, осигуравајућа друштва (то му, каже у кризи једино иде).

Касније ће се објединити са швајцарском компанијом „Гленцоре” и основати „Руски алуминијум”, највећу компанију те врсте у свету са годишњим обртом од 12 милијарди долара. Купује и део канадске „Магне”, али ускоро остаје без њега.