Deripaska dužan 20 milijardi dolara

Od našeg dopisnika
Moskva, 29. septembra – Donedavno najbogatiji Rus i jedan od deset najbogatijih ljudi na planeti, duguje danas više od dvadeset milijardi dolara i rekorder je na spisku onih koje je kriza najviše pogodila. Oleg Deripaska izgubio je, prema nedavno objavljenim podacima, između 25 i 38 milijardi dolara! Sticaj okolnosti je hteo da tokom „sitih godina” Deripaska kupuje aktive mnogih firmi, ali kao da je birao one oblasti koje će najviše postradati – obojene metale (zvali su ga kraljem aluminijuma), automobilsku industriju, građevinsku...

Snimak iz Pikaljova na kome se vidi kako je Vladimir Putin naterao Deripasku da potpiše odluku o isplati ličnih dohodaka radnicima i o nastavku proizvodnje u fabrikama koje je prethodno zaustavio, a onda ga još i podsetio da je zaboravio da mu vrati olovku, i danas je među najpopularnijima na Internetu. Novac kojim je, u roku od samo nekoliko sati, radnicima isplaćeno po šest zaostalih plata bio je državni, a u zamenu za taj kredit Deripaska je založio deo svojih aktiva. On je, uostalom, često govorio da je u svakom trenutku spreman da svoj biznis ustupi državi, a kako danas stoje stvari, to mu se može i dogoditi – u organima uprave svih njegovih kompanija već sede i predstavnici države koja mu je dala ogromne kredite.

Ukoliko vlada odluči da te dugove konvertuje u akcije, Deripaska će biti samo bivši oligarh. Ali takvog raspoloženja u državi još nema iako je sam Deripaska, kako je nedavno izjavio, nudio tu varijantu za neke od svojih kompanija. Ma koliko paradoksalno izgledalo, oligarsima koji su uzeli milijarde kredita (a to su gotovo svi) najviše odgovara da država preuzme njihove firme. Razlog je prost, za dvadeset godina oni su u njih ulagali tačno onoliko koliko je bilo neophodno da ne prestanu da funkcionišu. Nije bilo ni novih mašina, ni modernizacije, ni investicija.

Izuzetaka ima, ali oni samo potvrđuju pravilo. Vlasnici su sav prihod isisali, što u obliku dividendi, što plaćajući nepostojeće usluge i dugove (svojim) firmama u inostranstvu. Ako bi uspeli da državi umesto vraćanja kredita ustupe svoje kompanije, bio bi to za njih idealan posao – propala firma za ogroman novac.

(/slika2)Istini za volju, jedan deo stranih investicija koje su tokom protekle decenije nahrupile u rusku ekonomiju, takođe je bio njihov. Oni su, međutim, bili spremni za krizu pa su se potrudili da tokom prošle godine, dok im je država davala kredite sa minimalnim kamatama, nastave da izvlače novac, najčešće u obliku dividendi ili tako što je glavna firma u holdingu (naravno gubitaš) davala kredite svojim firmama ćerkama – u iznosu koji prevazilazi višegodišnju dobit firme. U tome je, prema nedavno objavljenim podacima, prednjačio upravo Deripaska. Njegov „Rusal Krasnojarsk” isplatio je na ime dividendi 103 posto čistog prihoda kompanije, a tri „Rusalove” firme, za devet meseci prošle godine, ukupno oko 460 miliona dolara.

Da bi nekako spasao svoje firme Deripaska se vratio na direktorska mesta u „Bazelu” i „Rusalu”, a svake nedelje poseti bar tri svoje kompanije. Radi, kaže, 16 sati dnevno, i pokušava da restrukturira dugove. Za fabriku automobila GAZ, to mu je i uspelo – vraćanje kredita mu je odloženo na pet godina, a postoji mogućnost da „Opelu”, čiji je suvlasnik nedavno postala ruska „Sberbanka”, upravo u GAZ-u počne da montira automobile. Upravo je počeo da gradi jednu novu hidroelektranu, a sa 73 svetske banke(!) uspeo je da se dogovori o restrukturiranju ostalih dugova.

Pored toga, njegovo prisustvo je pozitivno uticalo na rad aluminijumskog giganta – proizvodnja je, prema izveštajima za prvi kvartal, postala za četvrtinu efikasnija. Uz to, očekuje se porast cena aluminijuma u poslednjem kvartalu ove godine, a za svaki slučaj, deo aktiva može i da proda. Sve u svemu, veruje se da će se „iščupati”.

----------------------------------------------

Preprodavac šećera

Biografija Olega Deripaske slična je biografiji njegovih kolega bogataša koji su stasavali u vremenima krize. Rođen u malom sovjetskom gradiću, odrastao kod roditelja svojih roditelja. Završio ekonomiju na Lomonosovu. Zli jezici tvrde da je od trenutka upisa do okončanja fakulteta prošlo samo 4 godine (na Lomonosovu se studira 5 ili 6, zavisno od fakulteta). I da je za to vreme uspeo čak i da odsluži vojsku (2 godine). Kao i svi spretni mladi ljudi tog vremena, već u studentskim danima počeo je da se bavi biznisom, ili kako se to tada govorilo, i više odgovaralo istini – špekulacijama. Između ostalog, preprodavao je i šećer, i „napravio super posao prodavši desetine tona šećera jednoj državnoj organizaciji i zaradio sumu iz bajke”.

Prvi pravi posao dobio je u državnom preduzeću – najpre u Upravi vrednosnim papirima Državne banke SSSR, potom, od 1990. (mada mu je bilo samo 22 godine) postaje finansijski direktor „Vojne investicione-trgovinske kompanije” (VITK) da bi posle samo dve godine postao i direktor firme. Neki mediji insinuiraju da je u to vreme uspostavio kontakte sa KGB-om koji su mu kasnije bili od velike koristi. Posle toga sledi niz firmi kojima je upravljao, a kada je počela privatizacija u SSSR-u i kada su radnicima podeljeni vaučeri a niko nije znao šta je to, Deripaska ih je otkupljivao najčešće samo za bocu votke...

Sledi formiranje brojnih firmi na Kipru, spajanja, razdvajanja, podmetanja, veze sa političarima...

(/slika3)Deripaska prvi počinje da trguje akcijama fabrika aluminijuma. Kontrolni paket akcija Aluminijumskog kombinata basnoslovne vrednosti prodat je za 23 miliona dolara od čega je 37 posto akcija pripalo firmi Olega Deripaske. Postaje direktor banaka, fabrike vagona, molibdena i čega sve ne, dovodi ih do bankrotstva, a onda kupuje. Neki ljudi u njegovoj blizini ginu, neki beže iz zemlje, a Deripaska počinje da se kreće sa obezbeđenjem i da se vozi blindiranim automobilom.

Tokom 1999. godine postaje predsednik industrijske grupe „Sibirski aluminijum” („Sibal”) a uskoro se ujedinjuje sa Abramovičem i tako nastaje „Ruski aluminijum” („Rusal”). Kupuje akcije velikih aluminijumskih kombinata i preuzima kontrolu nad gotovo svim velikim preduzećima. U decembru 2001. „Sibal” menja ime u „Bazni elemenat” („Bazel”).

Početkom 2002. Abramovič mu prodaje svoj deo u automobilskom holdingu „Ruspromauto”, a 2003. i 2004. godine i 50 posto akcija „Rusala”. Tako je postao vlasnik Fabrike automobila Gorki (GAZ) a partnerstvo sa Abramovičem je okončano. Kupuje građevinske firme, osiguravajuća društva (to mu, kaže u krizi jedino ide).

Kasnije će se objediniti sa švajcarskom kompanijom „Glencore” i osnovati „Ruski aluminijum”, najveću kompaniju te vrste u svetu sa godišnjim obrtom od 12 milijardi dolara. Kupuje i deo kanadske „Magne”, ali uskoro ostaje bez njega.