Фелинијева прича на Теразијама

Са нестрпљењем ишчекујемо премијеру музичке мелодраме „La Strada” („Улица”)аутора Тулија Пинелија, Барнардина Цапонија и Федерика Фелинија, у режији Славенка Салетовића, која ће бити изведена у суботу 3. октобра, када и почиње сезона у Позоришту на Теразијама. Тако ће ремек-дело филмске уметности, чувени Фелинијев филм „La strada” за који је 1956. године освојио Оскара, добити и нашу позоришну верзију.

„La strada” је дело које је Фелини написао за своју супругу, глумицу Ђулијету Масину, која је тумачила улогу крхке Ђелсомине. Лик Цампана тумачио је Ентони Квин док је Мата играо Ричард Бејсхарт.

Ову причу о невиној, сензибилној девојчици коју је породица продала бруталном силеџији у путујућем циркусу, Михаило Миша Вукобратовић, директор Позоришта на Теразијама, желео је дуги низ година да има на свом репертоару. Захтевни посао поверио је редитељу Славенку Салетовићу, који ових дана са својом екипом увежбава последње сцене.

У подневним сатима на сцени Позоришта на Теразијама затичемо лепу Дубравку Ковјанић која тумачи Ђелсомину, раздраганог Драгана Вујића Вујкета у лику Цампана, симпатичног Вука Салетовића како се „бори” са својим Матом, али и Милана Милосављевића, Ану Симић, Ану Радивојевић-Здравковић и друге глумце. Прецизно око Славенка Салетовића из прикрајка мерка сваки њихов покрет.

„Допада ти се. Јеси ли ти сигурна да си жена. Мени личиш на артичоку...”, са сцене до нас допире Матин глас упућен Ђелсомини.

Млада Ђелсомина замишљено седи на средини сцене, забринута за своју судбину. И као да до ње ни не допиру управо изговорене речи.

– Доста, доста... Тај прелаз може боље. Хоћу да се мрдате сви. То је ваш глумачко-певачки задатак! Идемо сви на сцену да играмо валцер... – одзвањају речи редитеља.

Присуствујемо још једном необичном догађају. Славенко Салетовић, који је пре неколико дана постао деда малој Ленки Салетовић, показао нам је, и не слутећи да га посматрамо, да је у пуној форми. И да би могао у слободном времену да држи часове валцера. Видели смо и како функционише уметничка сарадња породице Салетовић. Да ни за кога нема попуста, иако су у питању отац и син.

– Хоћу да изађе млади Салетовић и да каже: Доста! Дудо, који је ово жанр? Наместите инструменте – „заповеда” редитељ Салетовић.

Тако из дана у дан.... Иза сцене је, на срећу, сасвим другачија атмосфера. Сви чланови екипе су расположени: смеју се, шале, разговарају.

– Имамо задатак да тему која се свих нас тиче: како неокаљан проћи кроз живот, преточимо у театар кроз причу о младој продатој девојчици. Ту је шанса позоришта које је свет симбола, свет знакова, да сурову Фелинијеву причу са поетиком над којом се плаче, али и са трункама хумора, приближимо публици кроз мелодрамску нежну структуру. Да озбиљну филозофску тему представимо упаковану у фину обланду; а испод ње, много је горко – подвлачи Славенко Салетовић.

Ту је Дубравка Ковјанић која се, каже, трудила да не прави никакве дијагнозе, већ да дочара чисту, наивну, невину радозналу девојку која је стицајем околности живела изоловано од света. Из гардеробе излази Вук Салетовић. Брише зној са чела и прича:

– Мато је диван лик, особа која није са ове планете. Он објашњава шта је уметност. Да није материјална, да новац није битан, да људе треба поштовати, волети свако добро у човеку… то божанско у њему, а не материјално, представља суштину постојања позоришта. Мато је тај који хода по жици, који се не боји за свој живот, коме није битно да ли је жив или мртав.

Иза сцене затичемо и Драгана Вујића који „брани” свог јунака.

– Цампано је са једне стране близак мом карактеру, са друге дијаметрално супротан мени. Борим се да помирим добро и зло у том човеку. Волео бих да на следећим пробама употпуним себе. Морам да признам да је Цампано моја, сада остварена, глумачка жеља да будем Ентони Квин! Петнаест година сам чекао овај тренутак. Мислим да сам дошао у животне и глумачке године када бих могао Цампана да пресвучем својим бојама – каже Вујић.

Костиме за представу „La strada” урадила је Миланка Берберовић, сценографију Александар Денић, а кореографију Снежана Весковић Заблаћански.