Геометрија душе у мом граду

На ком год месту да се налазила у телу, душа нема геометријски облик. Али постоји геометрија душе. То су све оне линије – од љубави и пријатељства, до мржње и зависти – којима се спајамо и држимо једно за друго.

Волети се може и свој град, и он може да буде један од углова у нашој геометрији љубави.

Могуће је успоставити тачке љубави према граду: зграда у којој смо одрасли, крај из кога смо потекли, сенка под којом смо се први пут преверовски љубили („... деца која се воле љубе се стојећки/ наслоњена на врата ноћи...”), дискотека, биоскоп, основна школа, гимназија.

У Кнез Даниловој 36, на Ташмајдану, у другом улазу те зграде која спаја основну школу „Старина Новак” и улицу „27. март”, родила су се пре педесет година два јунака мог романа „Троугао, квадрат”: Бане и Он.

Рат деведесетих у Југославији натерао је многе од нас да се запитамо о смрти, смислу живота, страху, кривици – о чему нисмо ни слутили током свог безбрижног одрастања седамдесетих и осамдесетих. За песнике попут мог јунака Банета, питања која се тичу прошлости немају значај, важан је само овај дан. Као за Кафку и за Камија, апсурд је принцип који живи.

За друге, попут моје промашене главне женске јунакиње, сликарке и успешног сликарског модела Марине, кривци за рат јесу једино стварни кривци – политичари и ратни злочинци са свих простора бивше Југославије – њих троје (укључујући и Београд) са тим немају ништа.

Но, многи од нас, као рецимо, Он, психијатар, нису били сигурни ни у шта. Питали смо се: ниси ли крив и када сам не чиниш злочин? На пример, ако се убија у твом окружењу, а ти не урадиш ништа да то спречиш. Такође, јеси ли крив, ако због рата побегнеш из своје земље и из свог града? И оставиш га успоменама од којих никада нема сна ни смиривања?

Мој јунак Он нема одговор. Не зна да ли је његов живот, заиста, само дан који сване или и све оно пре тог дана, све што је оставио за собом у Београду. Од деведесет пете, када је отишао у Атину, једну од две (уз Будимпешту) српске ратне Казабланке, до гостовања Игија Попа на Ташмајдану у јесен две хиљаде осме, када се први пут враћа у кућу у којој се родио и у којој је одрастао, али на само једну ноћ, стално се пита, а нема одговор.

Могуће је да велики одговори нису ни потребни, да је могуће живети и са питањима и без личне дефинисаности и неког  тврдог профила.

Први пут температуру сопствене крви многи од нас осетили су  почетком осамдесетих прошлог века. У Београд долази панк, у подруму зграде мог јунака, баш као и моје, вежбају „Идоли”, убрзо рађа се „нови талас”. Од тада, нисмо пропуштали ниједан ФЕСТ, из филмова живот се учи више и боље него из књига. Музика даје тон отпору према родитељима и одрастању на начин већ одраслих. Музика младих одувек је дивља и необуздана, она је проба непослушности, само то одрасли не разумеју. Осим музике, отпор су биле и лоше оцене, бежање са часова, стрипови, уместо књига. Љубав и мржња према родитељима, у ликовима попут мог јунака, била је хамлетовска – мрзео их је јер их је волео.

Београд је за сву своју децу био геометријска тачка душе и ту нема назад. Није могуће родити се и одрасти на два места, нико нема два своја града. Емигрантски живот, колико год био привремени спас од рата и решење егзистенцијалних проблема, пун је горчине и тешких укуса. Током бомбардовања Београда и Србије деведесет девете, где ход били, у Атини, Будимпешти или ко зна где, осећали су сваку бомбу која је пала на Београд.

И, заиста, нисмо ли ми који смо током бомбардовања били у граду више тешили и умиривали све оне наше који су нас скоро свакодневно позивали из иностранства, него саме себе. Ма, ништа не брините, говорили смо им – није то ништа: неколико сати и проћи ће. Апсурд савременог ратовања испричала ми је једном нека Либанка из Тира: током бомбардовања осамдесет друге, сви су били у подрумима, а када би прошла опасност, излазили би, распростирали тезге и трговали, живели као да пре неколико сати нису били у смртној опасности. Живот и рат заједно, и то у истом дану – да, могуће је.

Без подрума у градовима не може се. Подруми носе метафоричну позицију човека у граду. Они су место бега и сакривања, био рат или мир. У подруму су се сакривали стрипови, тајно се пушило, као што то чине моји јунаци. У подрумима Београда вежбали су осамдесетих „гераж-бендови” (гаража је одувек у Београду било премало, барем у центру). У подрумима се крило током бомбардовања деведесет девете, у подрумима се оперисало и умирало, неко се, вероватно, и родио у подруму.

У метафори подрума налазе се, осим мрака (градови живе ноћу), страха и бега, и добре ствари. На пример, повратак идеалној заједници људи, уместо превеликог броја на улицама (антрополози су израчунали да идеална, у ствари, природна заједница чини сто до сто педесет људи). Осим тога, у подрумима нема телевизије и ретко ко чита новине. Углавном сви причају и слушају једни друге. Осећају изненадну потребу да помажу једно другом, да се разумеју. Због тога, градске подруме потребно је зидати са највећом пажњом – воде ли о томе рачуна грађевинари и урбанисти? Уредимо их по мери достојанственог бега, не чекајмо ново бомбардовање да бисмо их очистили, увели струју и окречили. Чувајмо их као азил сопствене хуманости.

У данашњим градовима није лако преживети. Сви смо у њима помало психијатри и, истовремено, психијатријски болесници – незадовољни, депресивни и фрустрирани. Градови нуде превише изазова и илузија, пре свега, илузију уживања и лаког живота без рада – није томе лако одолети. Најгоре је што се у тој фази, као у свакој подмуклој болести, још ништа не осећа. Све док не дође до слома неостварених жеља. Антидепресиви, алкохол, дрога, агресивно понашање и бес чекају тада на свој лаки плен.

Прозак (антидепресив, један од најпрописиванијих лекова у западној хемисфери, о којем су написане бројне књиге) откривен је случајно, неко је видео да супстанца помаже и прогласио је леком; да кокаин својевремено није проглашен дрогом, можда би и њега данас сматрали леком јер, сасвим извесно, и он делује. Није то само питање снаге фармацеутске индустрије и губитка поверења у психотерапију, ради се о губитку поверења у реч, то јест у разговор, који подразумева два колосека: причање и слушање.

Има их који у љубави виде решење. Љубав би могла да спаси свет. „Водите љубав уместо… ратова” – што би рекао Френсис Дуган и „деца цвећа” из шездесетих.

То што су водили љубав многим младим људима, па ни мојим јунацима, није значило и да су је имали, а још мање да им је остала. Није ствар у томе што је у љубави превише страсти, а страст је као свака ватра, увек се на крају угаси. Не кажем да је због тога треба укинути, нека остане: будимо и даље „две ватре у једној ватри”, како пева Ерос Рамацоти, не може се без тога.

Достизање слободе и није могуће без „излечења” од полне љубави. Не ради се о оној  ничеовској суштинској слободи човека да мисли јер мозак препуњен страстима није у стању да трезвено промишља, него о могућности достизања вишег степена односа са другим људима кроз пријатељство. Као што су сваком морнару потребни истовремено море и лука, тако су се и троје мојих протагониста увек враћали једно другом као јединој константи својих живота. А  Београд је увек био ту негде.

У случају њих троје, успело је. Делимично захваљујући и писцу, свевидећем посматрачу који је тако пожелео.

Али није увек тако лако. Веома смо различити. Као да смо стабло бамбуса код кога коренови и стабљика расту једнаком брзином, само у супротним смеровима и непрестано се боре за егзистенцијалну превласт.

Роман „Троугао, квадрат” објављен је недавно  у „Стубовима културе”