Фудбал је најлепша музика

Само годину дана после незаборавног концерта у Сава центру, Адонис Ремос, најбољи вокал грчке музичке сцене, вратио се у Београд. Данас ће се у Београдској арени представити љубитељима музике која је мешавина попа и грчког етно звука и премијерно отпевати две нумере на нашем језику. Свака његова песма садржи једну љубавну причу, а Ремосова посебност је романтична нијанса коју садрже текстови и његов сценски наступ, чиме руши језичке баријере. Мање је, међутим, познато, да је овај страствени певач први човек једног од најстаријих и најпопуларнијих фудбалских клубова, солунског Ираклиса. Љубав према „плаво-белима” неговао је од дечачких дана „певањем” с трибина стадиона „Кафтанзоглио”, а када је вољени клуб у 99. години постојања (основан 1908.) запао у готово безизлазну ситуацију, попут Хераклеа, Зевсовог сина који је у позадини приче о овом спортском колективу, узео је „мач” у руке и – победио.

И у музичком и у фудбалском свету Ваша одлука да постанете председник Ираклиса деловала је шокантно. Како после две сезоне оцењујете тај потез?

Посматрао сам годинама на који начин људи уништавају оно што је мени и великом броју мојих суграђана било свето, историју. Нисам био ни у једном клупском форуму, али се у мени нешто преломило. Нисам дуго размишљао и урадио сам оно што сам једино могао у том тренутку. Преузео сам клуб са 16 милиона долара дуга и не само да сам успео то да санирам, већ и да га одржим у лиги. Данас Ираклис има стабилан такмичарски тим који је у мирним водама.

Какав је поглед на терен из угла председника и шта Вам навијачи, којима сте и даље музички идол, замерају?

Као и увек, када се изгуби, направи по њиховом мишљењу нека лоша процена. У Солуну је велико ривалство између нас, ПАОК-а и Ариса, па затим долазе атински клубови, Олимпијакос и Панатинаикос. И мени, као и навијачима, подједнако је драга свака победа и не делим ривале на солунске и атинске. Можда су мало нестрпљиви, па очекују да се брзо врате она срећна времена када је клуб имао и европску биографију и био у врху грчког фудбала. Ипак, знају колико су нови људи морали да враћају због туђих грехова. Примера ради, Италијан Сињори је узео милион долара за пет утакмица, да не говорим о другим промашајима. 

Како успевате да ускладите велике пословне обавезе са спортским ангажманом који такође тражи много времена и енергије?

Тешко је радити као професионалац у грчком фудбалу, посебно у клубу који толико волиш. Жеље су у раскораку са могућностима, а често морам да доносим одлуке у интересу тима које су у супротности с љубављу коју имам као навијач. Тада долази до борбе мишљења с нашим присталицама, али до сада смо заједнички побеђивали. Понекад је притисак толико велики да ми је тешко да гледам утакмицу, а не знам како сам преживео промашен пенал на мечу који нам је у том тренутку живот значио.

У Србији је тренутно велика акција чишћења фудбала од хулигана. Како се у Ираклису и грчком фудбалу борите против „навијача” који не презају од насиља?

Знам шта се догодило са француским навијачем у Београду и тужан сам због тога, али ситуација није ружичаста ни у мојој земљи. Односи навијача су велики трн у оку грчког фудбала, а због ранијих сукоба који су имали такође трагичне последице, дерби утакмице се играју искључиво уз присуство навијача домаћина. Друштво пуно ради да се страсти смире, да фудбал буде оно што је сада у Енглеској или Шпанији, празник спорта. Али , докле год пораз клуба за који навијају доживљавају као лични пораз, нећемо се приближити Европи. Фудбал је игра, најлепша музика, у којој је насиље апсурд против ког морамо да се боримо без изузетка.

За Ираклис су везана и многа играчка и тренерска имена из Србије. Од Томашевића, Такача, Милошевића и Спајића, из старије гарде, преко Митошевића, Антонијевића, до Јовановића, Гојковића, Пантелића. Ипак, један кошаркашки стручњак имао је посебан утицај на формирање Вашег спортског и животног погледа. О коме се ради ?

Душан Ивковић ми је више од пријатеља, такорећи рођак који не живи у Грчкој. Од њега сам много научио о спорту, вођењу једног тима, али и о животу. Спојила нас је велика љубав према спорту и музици, без обзира на наше професије. Љубав је увек аматерска ако је права. Захваљујући њему себе лако могу да ставим у ситуацију да имам српску душу и обрнуто. Зато сам се радовао успеху ваших кошаркаша у Пољској, а знао сам да ће „генерал” Ивковић поново урадити праву ствар.