Fudbal je najlepša muzika

Samo godinu dana posle nezaboravnog koncerta u Sava centru, Adonis Remos, najbolji vokal grčke muzičke scene, vratio se u Beograd. Danas će se u Beogradskoj areni predstaviti ljubiteljima muzike koja je mešavina popa i grčkog etno zvuka i premijerno otpevati dve numere na našem jeziku. Svaka njegova pesma sadrži jednu ljubavnu priču, a Remosova posebnost je romantična nijansa koju sadrže tekstovi i njegov scenski nastup, čime ruši jezičke barijere. Manje je, međutim, poznato, da je ovaj strastveni pevač prvi čovek jednog od najstarijih i najpopularnijih fudbalskih klubova, solunskog Iraklisa. Ljubav prema „plavo-belima” negovao je od dečačkih dana „pevanjem” s tribina stadiona „Kaftanzoglio”, a kada je voljeni klub u 99. godini postojanja (osnovan 1908.) zapao u gotovo bezizlaznu situaciju, poput Heraklea, Zevsovog sina koji je u pozadini priče o ovom sportskom kolektivu, uzeo je „mač” u ruke i – pobedio.

I u muzičkom i u fudbalskom svetu Vaša odluka da postanete predsednik Iraklisa delovala je šokantno. Kako posle dve sezone ocenjujete taj potez?

Posmatrao sam godinama na koji način ljudi uništavaju ono što je meni i velikom broju mojih sugrađana bilo sveto, istoriju. Nisam bio ni u jednom klupskom forumu, ali se u meni nešto prelomilo. Nisam dugo razmišljao i uradio sam ono što sam jedino mogao u tom trenutku. Preuzeo sam klub sa 16 miliona dolara duga i ne samo da sam uspeo to da saniram, već i da ga održim u ligi. Danas Iraklis ima stabilan takmičarski tim koji je u mirnim vodama.

Kakav je pogled na teren iz ugla predsednika i šta Vam navijači, kojima ste i dalje muzički idol, zameraju?

Kao i uvek, kada se izgubi, napravi po njihovom mišljenju neka loša procena. U Solunu je veliko rivalstvo između nas, PAOK-a i Arisa, pa zatim dolaze atinski klubovi, Olimpijakos i Panatinaikos. I meni, kao i navijačima, podjednako je draga svaka pobeda i ne delim rivale na solunske i atinske. Možda su malo nestrpljivi, pa očekuju da se brzo vrate ona srećna vremena kada je klub imao i evropsku biografiju i bio u vrhu grčkog fudbala. Ipak, znaju koliko su novi ljudi morali da vraćaju zbog tuđih grehova. Primera radi, Italijan Sinjori je uzeo milion dolara za pet utakmica, da ne govorim o drugim promašajima. 

Kako uspevate da uskladite velike poslovne obaveze sa sportskim angažmanom koji takođe traži mnogo vremena i energije?

Teško je raditi kao profesionalac u grčkom fudbalu, posebno u klubu koji toliko voliš. Želje su u raskoraku sa mogućnostima, a često moram da donosim odluke u interesu tima koje su u suprotnosti s ljubavlju koju imam kao navijač. Tada dolazi do borbe mišljenja s našim pristalicama, ali do sada smo zajednički pobeđivali. Ponekad je pritisak toliko veliki da mi je teško da gledam utakmicu, a ne znam kako sam preživeo promašen penal na meču koji nam je u tom trenutku život značio.

U Srbiji je trenutno velika akcija čišćenja fudbala od huligana. Kako se u Iraklisu i grčkom fudbalu borite protiv „navijača” koji ne prezaju od nasilja?

Znam šta se dogodilo sa francuskim navijačem u Beogradu i tužan sam zbog toga, ali situacija nije ružičasta ni u mojoj zemlji. Odnosi navijača su veliki trn u oku grčkog fudbala, a zbog ranijih sukoba koji su imali takođe tragične posledice, derbi utakmice se igraju isključivo uz prisustvo navijača domaćina. Društvo puno radi da se strasti smire, da fudbal bude ono što je sada u Engleskoj ili Španiji, praznik sporta. Ali , dokle god poraz kluba za koji navijaju doživljavaju kao lični poraz, nećemo se približiti Evropi. Fudbal je igra, najlepša muzika, u kojoj je nasilje apsurd protiv kog moramo da se borimo bez izuzetka.

Za Iraklis su vezana i mnoga igračka i trenerska imena iz Srbije. Od Tomaševića, Takača, Miloševića i Spajića, iz starije garde, preko Mitoševića, Antonijevića, do Jovanovića, Gojkovića, Pantelića. Ipak, jedan košarkaški stručnjak imao je poseban uticaj na formiranje Vašeg sportskog i životnog pogleda. O kome se radi ?

Dušan Ivković mi je više od prijatelja, takoreći rođak koji ne živi u Grčkoj. Od njega sam mnogo naučio o sportu, vođenju jednog tima, ali i o životu. Spojila nas je velika ljubav prema sportu i muzici, bez obzira na naše profesije. Ljubav je uvek amaterska ako je prava. Zahvaljujući njemu sebe lako mogu da stavim u situaciju da imam srpsku dušu i obrnuto. Zato sam se radovao uspehu vaših košarkaša u Poljskoj, a znao sam da će „general” Ivković ponovo uraditi pravu stvar.