Моћ гостопримства

У дугој београдској поворци одавања поште убијеном француском младићу Брису Татону било је и мушкараца који су једва задржавали сузе. „Навиру ми први пут због човека кога нисам ни упознао, а у чијој сам трагедији препознао и несрећу свих нас”, исповедио ми се један од њих.

Оплакивања насилно, а у миру, прекинутих живота неупознатих странаца бивало је и раније, али су то биле личности које су делима мењале свет. Татон није био, међутим, овенчан славом ни Џона Ленона ни Че Геваре нити било ког другог превратника рутине, али је променио– наш део света, бар утолико што је због његове смрти, ваљда први пут, овде проглашена национална жалост за једним обичним грађанином, и то дошљаком из иностранства.

У тој ванредној последици било је и упадљиве жалости за једним од вероватних узрока– за стањем у коме се нашло наше друштво, где је учестало насиље према сународницима, а у последње време и према страним гостима. За кратко време су, осим убијеног Татона, нападнути још Британац, Аустралијанац и Либијац. И то– у срцу Београда, у коме су се многи странци, кажу, осећали опуштеније него у својим метрополама. „Све је то организовано да би нам се отежао пут ка Европској унији и одржале нерегуларности у којима су се уздигли неформални моћници”, чуо сам од учесника стручног скупа, таксиста, становника Врачара у реду за нови пасош који би, наговештава се, требало да ускоро омогући путовања без визе по континенту… Поједини хроничари настоје да умање домете инцидената, тврде да није реч о синхронизованим акцијама, али таква слутња не ублажава него појачава стрепње, јер сугерише да се не ради само о једној изолованој групи насилника, него о ширећој „спонтаној” агресивности према странцима.

Економска криза (а у Србији и оспоравања њене територијалне целовитости, својевремене међународне санкције и претрпљено НАТО бомбардовање 1999) широм света је смањила безбедност и повећала многе контрапродуктивности, међу којима и ксенофобију (нетрпељивост према странцима), упозорила је већ шефица Амнести интернешенела – Бангладешанка Ајрин Кан. А усмеравање незадовољства ка страним гостима ствари чини још горим, пошто се од домаћих неуспеха прави бесперспективни систем окривљавања других, при чему страдају недужни, док се третирањем пријатеља као непријатеља – додатно слаби сопствена позиција.

И највећу силу света, Америку, уназадиле су једностраности. „Ко није с нама, тај је против нас”, узвикивао је Џорџ Буш, њен лидер у стартних осам година новог миленијума, да би се испоставило да су били у праву сви који га 2003. нису следили у доказано неоправданој инвазији на Ирак. Уследила је највећа економска криза новије историје, као последица још једног застрањивања званичног Вашингтона – да тржиште може беспрекорно да регулише себе, а великим делом и шире односе.

Није му помогло што је Париз прогласио издајником савезништва. Ни што су у знак одмазде „француски кромпирићи” (помфрит) преименовани у „кромпириће слободе” – ускоро им је враћен одомаћени назив, тим пре што се заглавила и војна интервенција, под паролом „Операција ирачка слобода”. У основи садашњих глобалних тумбања је, чини се, поремећени однос између „нас” и „других”, илити – спремности на уважавање различитости. При чему је битно и рангирање – колико је ко примамљив домаћин.

Моћ гостопримства, разнолике привлачности за друге, стратешка је вредност: досељеници су створили и уздигли Америку, отварањем према свету (пре свега бизниса) Кина се убрзано сврстала у његове економске лидере.

Тајна владања светом (па и нацијом) садржана је у толеранцији према различитостима, јер се никад људи највеће мудрости и вештине не налазе у само једној етничкој или верској групи, указала је у часопису „Форин полиси” Ејми Чвеј, професорка права на Универзитету Јејл, потомак филипинских Кинеза у Америци. Назадовање хиперсила (па и неких знатно мањих обједињавања) у историји се подудара с превладавањем ксенофобије у њима, тврди она.

Сећам се да је један истакнути уметник, из оближње развијене земље, био изненађен кад су га новинари запитали зашто је изабрао Београд за живот и рад, пре неколико деценија. Одговорио је, отприлике, овако: Морате да се запитате шта с вама није у реду кад се чудите што вам се странац придружује.

Татон је успео да нам се придружи. Да нас као невина жртва овдашњег насиља прилично обједини у захтеву да злочини не пролазе без казне и да се изгради правна држава.

Створили би се, тако, услови за ширење нове дијаспоре. Да поред наших људи који уживају гостопримство у многим земљама, гостопримством придобијемо што више странаца да буду део нас који не примењујемо крилатицу „пакао, то су други”.