Moć gostoprimstva

U dugoj beogradskoj povorci odavanja pošte ubijenom francuskom mladiću Brisu Tatonu bilo je i muškaraca koji su jedva zadržavali suze. „Naviru mi prvi put zbog čoveka koga nisam ni upoznao, a u čijoj sam tragediji prepoznao i nesreću svih nas”, ispovedio mi se jedan od njih.

Oplakivanja nasilno, a u miru, prekinutih života neupoznatih stranaca bivalo je i ranije, ali su to bile ličnosti koje su delima menjale svet. Taton nije bio, međutim, ovenčan slavom ni Džona Lenona ni Če Gevare niti bilo kog drugog prevratnika rutine, ali je promenio– naš deo sveta, bar utoliko što je zbog njegove smrti, valjda prvi put, ovde proglašena nacionalna žalost za jednim običnim građaninom, i to došljakom iz inostranstva.

U toj vanrednoj posledici bilo je i upadljive žalosti za jednim od verovatnih uzroka– za stanjem u kome se našlo naše društvo, gde je učestalo nasilje prema sunarodnicima, a u poslednje vreme i prema stranim gostima. Za kratko vreme su, osim ubijenog Tatona, napadnuti još Britanac, Australijanac i Libijac. I to– u srcu Beograda, u kome su se mnogi stranci, kažu, osećali opuštenije nego u svojim metropolama. „Sve je to organizovano da bi nam se otežao put ka Evropskoj uniji i održale neregularnosti u kojima su se uzdigli neformalni moćnici”, čuo sam od učesnika stručnog skupa, taksista, stanovnika Vračara u redu za novi pasoš koji bi, nagoveštava se, trebalo da uskoro omogući putovanja bez vize po kontinentu… Pojedini hroničari nastoje da umanje domete incidenata, tvrde da nije reč o sinhronizovanim akcijama, ali takva slutnja ne ublažava nego pojačava strepnje, jer sugeriše da se ne radi samo o jednoj izolovanoj grupi nasilnika, nego o širećoj „spontanoj” agresivnosti prema strancima.

Ekonomska kriza (a u Srbiji i osporavanja njene teritorijalne celovitosti, svojevremene međunarodne sankcije i pretrpljeno NATO bombardovanje 1999) širom sveta je smanjila bezbednost i povećala mnoge kontraproduktivnosti, među kojima i ksenofobiju (netrpeljivost prema strancima), upozorila je već šefica Amnesti internešenela – Bangladešanka Ajrin Kan. A usmeravanje nezadovoljstva ka stranim gostima stvari čini još gorim, pošto se od domaćih neuspeha pravi besperspektivni sistem okrivljavanja drugih, pri čemu stradaju nedužni, dok se tretiranjem prijatelja kao neprijatelja – dodatno slabi sopstvena pozicija.

I najveću silu sveta, Ameriku, unazadile su jednostranosti. „Ko nije s nama, taj je protiv nas”, uzvikivao je Džordž Buš, njen lider u startnih osam godina novog milenijuma, da bi se ispostavilo da su bili u pravu svi koji ga 2003. nisu sledili u dokazano neopravdanoj invaziji na Irak. Usledila je najveća ekonomska kriza novije istorije, kao posledica još jednog zastranjivanja zvaničnog Vašingtona – da tržište može besprekorno da reguliše sebe, a velikim delom i šire odnose.

Nije mu pomoglo što je Pariz proglasio izdajnikom savezništva. Ni što su u znak odmazde „francuski krompirići” (pomfrit) preimenovani u „krompiriće slobode” – uskoro im je vraćen odomaćeni naziv, tim pre što se zaglavila i vojna intervencija, pod parolom „Operacija iračka sloboda”. U osnovi sadašnjih globalnih tumbanja je, čini se, poremećeni odnos između „nas” i „drugih”, iliti – spremnosti na uvažavanje različitosti. Pri čemu je bitno i rangiranje – koliko je ko primamljiv domaćin.

Moć gostoprimstva, raznolike privlačnosti za druge, strateška je vrednost: doseljenici su stvorili i uzdigli Ameriku, otvaranjem prema svetu (pre svega biznisa) Kina se ubrzano svrstala u njegove ekonomske lidere.

Tajna vladanja svetom (pa i nacijom) sadržana je u toleranciji prema različitostima, jer se nikad ljudi najveće mudrosti i veštine ne nalaze u samo jednoj etničkoj ili verskoj grupi, ukazala je u časopisu „Forin polisi” Ejmi Čvej, profesorka prava na Univerzitetu Jejl, potomak filipinskih Kineza u Americi. Nazadovanje hipersila (pa i nekih znatno manjih objedinjavanja) u istoriji se podudara s prevladavanjem ksenofobije u njima, tvrdi ona.

Sećam se da je jedan istaknuti umetnik, iz obližnje razvijene zemlje, bio iznenađen kad su ga novinari zapitali zašto je izabrao Beograd za život i rad, pre nekoliko decenija. Odgovorio je, otprilike, ovako: Morate da se zapitate šta s vama nije u redu kad se čudite što vam se stranac pridružuje.

Taton je uspeo da nam se pridruži. Da nas kao nevina žrtva ovdašnjeg nasilja prilično objedini u zahtevu da zločini ne prolaze bez kazne i da se izgradi pravna država.

Stvorili bi se, tako, uslovi za širenje nove dijaspore. Da pored naših ljudi koji uživaju gostoprimstvo u mnogim zemljama, gostoprimstvom pridobijemo što više stranaca da budu deo nas koji ne primenjujemo krilaticu „pakao, to su drugi”.