Лесо на небо, село у историју

Краљево – У селу Дебели Јасен, испод планине Чемерно, удаљеном од Краљева око 60 километара, десио се пре неколико дана саобраћајни удес. Мала низбрдица и јутарња роса на сеоском путу биле су фаталне и за искусног трактористу попут Александра – Леса Милићевића. Машина се занела, преврнула... и тако на списку становника овог села више нема ниједног имена, село је отишло у историју. Иста демографска перспектива прети и суседним, малим планинским селима Косовини, Привоју, Страињу...

Џаба што су то живописни и родни предели, што су шуме густе, ливаде цветне и непрегледне и што вода испод сваког брега извире. Нема људи, кровови двадесетак кућа, распоређених на падинама са обе стране реке Јасенске, само провирују из високе траве.

– Е, овде је прошла наша младост – говорио нам је пре две године Раде Милићевић, један од многих бивших мештана села Дебели Јасен, који, као и његови синови Мирољуб и Миломир, већ годинама у завичај само повремено навраћају. Милићевићи углавном својим новцем и машинама одржавају пут како би барем лети могли до родне куће у селу у коме је једино сада почивши Александар боравио чак и кад дебели снегови прекрију брегове, а од мраза пуца и камен и дрво. Зашто су баш сви мештани, а било их је до пре две-три деценије у Деблом Јасену око три стотине, одавде отишли?    

Као први разлог многи „исељеници“ из овог краја наводе погрешан потез државе, која им је средином седамдесетих одузела пашњаке и велике комплексе шуме. Тако су остали без скоро 300 хектара земље, без могућности за зараду, јер се овде углавном живело од сточарства и обраде дрвета. До тада је на планини Чемерно пасло на стотине хиљада оваца. Судили су се са државом, али им имовина није враћена и то је, тврде, био први разлог за исељавање...

Изузетак од других у томе је Александар – Лесо Милићевић који је у парничењу био најупорнији и после 18 година суђења добио спор. „С тешком муком успео сам да докажем да је имовина моја, нашао сам чак и уговор који потврђује да су моји Милићевићи 1850. од неког Михаила Карапанџића купили више од тридесет хектара за 16 цесарских дуката и једног јарца. Нисам се дао, судио сам се, био сам чак и притваран, али сам правду истерао”, објашњавао нам је својевремено Александар.

Последњи зрачак наде и спас за ова села био је покушај довођења струје. Средином седамдесетих, Дебели Јасен замало није „засијао“. Наиме, у атару села, на највишем брду, још од првих поратних година, постојали су војни објекти и радарски системи у које је струја, за разлику од села, давно доведена.

– Памтимо како смо се радовали кад су неки генерал и локални политичари хеликоптером слетели на брдо. Ми смо их дочекали, они су појели јагње, обећали да ће нам подземним каблом од око пола километра, како „непријатељ” не би видео, довести струју и до наших кућа, али је све остало на том обећању – испричао нам је Мирољуб Милићевић.

Средином осамдесетих година опет је покренута акција електрификације поменута четири села. Просечена је и траса кроз шуму, укопане су и бандере, али водови, не зна се тачно зашто, нису монтирани и бандере су остале као сведоци да је барем неко показао добру вољу. Сада овде струја више није ни потребна, јер после смрти последњег сталног становника Дебелог Јасена исељено је и његово стадо од двадесетак оваца...