Трговина мртвим душама

Резигнирани Срби воле да кажу да је свака власт иста, али имамо и конкретан пример да су у праву, барем што се тиче последњих сто година. И барем када је у питању однос према мртвима.

Наиме, када је пре два дана Наташа Кандић објавила попис страдалих на Косову и Метохији од 1998. до 2000, више од списка 13.421 имена и презимена шокирало је подсећање да попис страдалих Срба државне институције нису сачиниле ни после Првог, па ни после Другог светског рата. Тачан број страдалих у ратовима у бившим југословенским републикама такође није познат.

Држава чак нема ни тачан број жртава бомбардовања НАТО-а из 1999. године. Примера ради, и данас, десет година касније, „верује се” да је у погођеном возу на железничком мосту у Грделичкој клисури страдало „више од 50 путника”.

Иако се српски народ неспорно убраја међу бројније жртве ратова, невероватна је чињеница да осим вербалне (зло)употребе броја страдалих Срба ниједна српска држава није установила њихов тачан број.

Пример Србима чији је број жртава огроман, свакако је Јад Вашем, музеј холокауста у Јерусалиму, који на сводовима Дворане имена чува сећање на шест милиона страдалих Јевреја.

Код нас, прво, Краљевина Југославија никада није сачинила попис жртава Првог светског рата, а у оптицају су подаци да је страдало од 700.000 до 800.000 Срба. Занимљиво је да су избори 1927. рађени на основу изборних округа и пописа становника из 1914. године и да су они укључивали мртве душе, жртве Првог светског рата.

О жртвама Другог светског рата говори се на основу процена које се крећу између 1.100.000 и 1.700.000 особа. Дакле, око пола милиона мртвих душа и даље лута негде око нас. Директорка Историјског архива Београда Бранка Прпа лепо и иронично каже да смо судећи по свом односу према мртвима најмногољуднија нација.

Иако су у свим нашим државама (од ФНРЈ, па до Републике Србије) постојале комисије за утврђивање погинулих и несталих, подаци су увек били оквирни и заснивали су се на проценама које никада нису верификоване. Али зато су многе партије склоне да, нарочито око избора, користе све горње „цифре”, како би подсетиле на страдања Срба и њихову улогу жртве.

Не треба наглашавати да је установљавање броја и попис страдалих грађана обавеза државе и њених институција. Али зачуђујуће је да ниједна српска држава до сада део новца пореских обвезника није искористила да установи тачан број страдалих. Шамар државним институцијама још је јачи зато што је то урадила једна невладина организација, чије се финансирање углавном заснива на донацијама међународних институција и фондова. То је учинила Наташа Кандић, коју је део српског јавног мњења често критиковао због антисрпског става.