Trgovina mrtvim dušama

Rezignirani Srbi vole da kažu da je svaka vlast ista, ali imamo i konkretan primer da su u pravu, barem što se tiče poslednjih sto godina. I barem kada je u pitanju odnos prema mrtvima.

Naime, kada je pre dva dana Nataša Kandić objavila popis stradalih na Kosovu i Metohiji od 1998. do 2000, više od spiska 13.421 imena i prezimena šokiralo je podsećanje da popis stradalih Srba državne institucije nisu sačinile ni posle Prvog, pa ni posle Drugog svetskog rata. Tačan broj stradalih u ratovima u bivšim jugoslovenskim republikama takođe nije poznat.

Država čak nema ni tačan broj žrtava bombardovanja NATO-a iz 1999. godine. Primera radi, i danas, deset godina kasnije, „veruje se” da je u pogođenom vozu na železničkom mostu u Grdeličkoj klisuri stradalo „više od 50 putnika”.

Iako se srpski narod nesporno ubraja među brojnije žrtve ratova, neverovatna je činjenica da osim verbalne (zlo)upotrebe broja stradalih Srba nijedna srpska država nije ustanovila njihov tačan broj.

Primer Srbima čiji je broj žrtava ogroman, svakako je Jad Vašem, muzej holokausta u Jerusalimu, koji na svodovima Dvorane imena čuva sećanje na šest miliona stradalih Jevreja.

Kod nas, prvo, Kraljevina Jugoslavija nikada nije sačinila popis žrtava Prvog svetskog rata, a u opticaju su podaci da je stradalo od 700.000 do 800.000 Srba. Zanimljivo je da su izbori 1927. rađeni na osnovu izbornih okruga i popisa stanovnika iz 1914. godine i da su oni uključivali mrtve duše, žrtve Prvog svetskog rata.

O žrtvama Drugog svetskog rata govori se na osnovu procena koje se kreću između 1.100.000 i 1.700.000 osoba. Dakle, oko pola miliona mrtvih duša i dalje luta negde oko nas. Direktorka Istorijskog arhiva Beograda Branka Prpa lepo i ironično kaže da smo sudeći po svom odnosu prema mrtvima najmnogoljudnija nacija.

Iako su u svim našim državama (od FNRJ, pa do Republike Srbije) postojale komisije za utvrđivanje poginulih i nestalih, podaci su uvek bili okvirni i zasnivali su se na procenama koje nikada nisu verifikovane. Ali zato su mnoge partije sklone da, naročito oko izbora, koriste sve gornje „cifre”, kako bi podsetile na stradanja Srba i njihovu ulogu žrtve.

Ne treba naglašavati da je ustanovljavanje broja i popis stradalih građana obaveza države i njenih institucija. Ali začuđujuće je da nijedna srpska država do sada deo novca poreskih obveznika nije iskoristila da ustanovi tačan broj stradalih. Šamar državnim institucijama još je jači zato što je to uradila jedna nevladina organizacija, čije se finansiranje uglavnom zasniva na donacijama međunarodnih institucija i fondova. To je učinila Nataša Kandić, koju je deo srpskog javnog mnjenja često kritikovao zbog antisrpskog stava.